Početna

SONJA BISERKO: “ISKOMPLEKSIRANA ŽIVOTINJA SA ŽENSKIM LIKOM”

HTML Online Editor Sample

Sonja Biserko vlasnica je Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedištem u Beogradu.

Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao patološke ubice i zločince.

 

Sonja_Biserko

 

Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa.

Ipak, vredi prelistati biografiju Sonje Biserko.

 

Rođena je 14. februara 1948. godine u Beogradu.. Iz mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice.

Njen otac Đuro Biserko rođen je 28. aprila 1925. godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Šime) rođena je 4. septembra 1924.  godine u selu Sutomisica kod Zadra.Završila je osnovnu skolu i domaćica je.

Đuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena i Sonja Biserko.

Đuro je radio u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova,  bio je službenik u ambasadama u Egiptu i Alžiru, i po povratku sa službe nastavio je da živi u Beogradu.

Željko Biserko brat Sonje Biserko, rođen je 6. novembra 1950. godine, i bio je prijavljen na očevoj adresi.

Bio je oženjen sa Ružicom Trazivuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu.

Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima.

Njegova smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice.

 

Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligić, koja živi na Novom Beogradu, zbog njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom.

Biserko u svom helsinškom odboru vodi projekat „prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane srpskih i jugoslovenskih snaga”.

U januaru 2000 godine zajedno sa Natašom Kandićna skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne Evrope, održala je govor u Ženevi kojim je okupljenim Albancima poručila da  ”Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije”,  što je oduševilo sve prisutne.

 

 

OBAVEŠTAJNI RAD SONJE BISERKO:

 

U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kuću.

Ima hrvatski pasoš, a za potrebe ambasade njeni saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji su pred tamošnjim sudovima optuženi za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima – gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se kreću, a sa ciljem da ih hrvatske obaveštajne službe likvidiraju.

Od ambasade Hrvatske dobija značajna sredstva za svoj obaveštajni rad.

 

Njen višegodisnji zaštitnik bio je Dušan Mihajlović.

Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris Delić, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji je ujedno i šef organizacije ”Izbeglički servis za povratak”,  koji ima za cilj da optužene Srbe namami na povratak, radi hapšenja.

Način na koji Biserko vršlja po Srbiji zaprepašćujući je, a direktora BIA, čija sluzba toleriše njenu aktivnost treba izvesti na sud.

Javno priča kako je osvetila bratovljevu smrt.

 

ANTI-SRPSKA DELATNOST

 

Sonja Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Lončara). Takva mesta su podrazumevala članstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.

U to vreme, SKJ je sprovodio lov na veštice na nezavisne intelektualce. (Đogo, Šešelj, mnogi drugi).

Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je držala batinu(Miloševićeva partijska drugarica). Bila član komunisticke partije do raspada SKJ.

Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinaš, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti.

Juče Tito, danas Soroš, sutra ko plati više.

To je njeno shvatanje ljudskih prava.

Sve što je dobro za Sonju Biserko, je loše za srpski narod.

 

Pre bombardovanja nato pakta širila je laži, koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dođe.

Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila.

To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”

Uvela komunistički pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunistički politički govor u srbiji.

 

Sonju Biserko bi trebalo KRIVIČNO GONITI, za anti-Srpsku delatnost, izdaju zemlje i pozivanje na ubijanje civila od strane NATO-a, za vreme bombardovanja.

Da li će i kada biti procesuirana ova NAKAZA, ostaje da se vidi.

 

© Geto Srbija

Creative Commons лиценца

“MAFIJA U NSZ-u TROŠI 30 MILIJARDI DINARA, DOK JE 751.000 GRAĐANA BEZ POSLA” !

HTML Online Editor Sample

16. oktobar 2012.

Iako je Srbija, prema izjavama ekonomskih stručnjaka, ali i Vlade Srbije, na korak od bankrota, “NSZ” se uzgaja kao nacionalni brend!

Prema finansijskom planu za 2012. godinu, predviđeni rashodi ove službe iznose skoro “30 milijardi dinara”.

 

Piše:Ružica Kantar

nsz

 

Uprkos celoj mašineriji NSZ-a, koja broji 175 filijala i ispostava, posao još uvek traži 751.579 građana Srbije.

Samo na plate i doprinose zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ) država će ove godine izdvojiti više od dve milijarde dinara.
Na osnovu ukupnih rashoda ova institucija će tokom 2012. usisati čak oko 30 milijardi dinara budžetskog novca!

Pored dve milijarde dinara za plate zaposlenih, finansijski plan podrazumeva i budžet od 16 miliona dinara za nagrade zaposlenima, kao i 143 miliona za kancelarijski materijal i materijal za održavanje higijene.

Za troškove putovanja zaposleni u NZS-u imaju na raspolaganju 41 milion, dok je za tekuće popravke i održavanje oko 180 građevinskih objekata planirano 330 miliona dinara.

 

Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije kaže, da je NZS još jedan primer neefikasne institucije jer se mnogo novca troši na sporedne poslove, dok se, u najboljem slučaju, tek deseti sugrađanin zaposli preko te institucije.

Država je za NSZ svake godine povećavala budžet, ali se to do sada nije pokazalo efikasnim.

Postavlja se pitanje da li bi bilo bolje da se taj novac opredeli za razvoj privrede i pospešivanje izvoza, a ne jednostavno potroši i proguta na ovaj način – zaključuje Rajić.

 

Inače, prema podacima NSZ-a, uz njihovu asistenciju posao je prošle godine našlo više od 50.000 osoba, dok je ta institucija, kako su nam rekli, kroz aktivne mere ove godine pomogla da se zaposli više od 25.000 ljudi.

Preko Nacionalne službe za zapošljavanje u ovom trenutku aktivno je 4.426 potreba poslodavaca za angažovanjem 16.189 radnika.

Zanimljivo je da plan Službe za zapošljavanje za 2014. predviđa da rashodi i izdaci budu za oko milijardu veći, te će iznositi 31.932.157.000 dinara.

 

Za javne nabavke 980 miliona!

 

Inače, samo za javne nabavke, NSZ je prošle godine izdvojio 981 milion dinara.

Taj novac otišao je na usluge održavanja fotokopir aparata, izgradnju i održavanje objekata NSZ-a, tekuće održavanje zgrada, nabavku motornih vozila, nabavku klima-uređaja, nabavku licencnog softvera, obuku za menadžerske veštine za zaposlene u NSZ-u, nabavku mobilnih telefona, pranje vozila, podnih obloga, nabavku zidnih apoteka…

Pored ovih, sprovedeni su i brojni pregovarački postupci bez objavljivanja javnog poziva.

Tako je, primera radi, po skraćenom postupku „Kući hrane Lazarević“ dato 348.000.000 dinara.

 

Finansijski plan za 2012:

-Planirani rashodi Izdaci (u dinarima)
-Rashodi za zaposlene 
2.200.000.000
-Plate, dodaci i naknade zaposlenih 
1.650.430.000
-Socijalni doprinosi na teret poslodavca 
295.000.000
-Nagrade zaposlenima i ostali posebni rashodi 
16.000.000
-Korišćenje usluga i roba 
1.513.550.000
-Stalni troškovi 
653.750.000
-Troškovi putovanja 
41.200.000
-Usluge po ugovoru 
342.200.000
-Tekuće popravke i održavanje 
330.400.000
-Materijal 
143.000.000
-Zgrade i građevinski objekti 
302.108.000
-Mašine i oprema 
152.482.000
-Nematerijalna imovina 31.860.000

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

TAJKUNSKA PLJAČKA “GSP-a” !

HTML Online Editor Sample

 

Gradonačelnik Dragan Đilas, koji sistem naplate karata nazvan Bus Plus brani do iznemoglosti, jer je i sam finansijski zainteresovan da se od građana uzimaju pare, nikako da se sabere i građanima saopšti pravu istinu: koliko se godišnje izdvaja iz gradske kase za finansiranje GSP-a.

 

Piše:Milan Glamočanin

Beogradski Lopov

 

U svom pismu Goranu Bradiću, predsedniku Samostalnog sindikata GSP-a i Slobodanu Vasiću, predsedniku Sindikata Sloga GSP-a, od 9. avgusta 2012, zavedenim u kabinetu gradonačelnika pod brojem 5789/12-G, Đilas ističe:“…Kao što znate, grad Beograd je povećao subvencije za GSP u 2012. godini i to na ogromnih 6,5 milijardi dinara godišnje.”

U svom nedavnom obraćanju javnosti, Đilas priča nešto drugačiju priču tvrdeći kako grad za GSP izdvaja 90 miliona evra godišnje.

Slično tvrdi i Mlađan Dinkić kada ukazuje da 10 milijardi dinara, sa koliko Beograd subvencioniše GSP, predstavlja dve trećine gubitaka koje pravi Železnica Srbije, jedan daleko veći i skuplji sistem od beogradskog gradskog prevoznika.

Zna li se uopšte koliko građani Beograda putem gradskog budžeta daju za GSP?

Krajnja cifra zavisi od toga koliko gradonačenik Dragan Đilas želi na ovaj način da pokrade za sebe i saučesnike.

Po dosadašnjim procenama, ali i izjavama zvaničnika, GSP-u godišnje treba oko 90 miliona evra da bi funkcionisao.

Ako upravo toliko grad Beograd izdvaja na ime subvencija za ovo javno preduzeće, onda to znači da novac koji zaradi Bus Plus uopšte ni ne ide u kase GSP-a, već završava na privatnim računima.

 

Još letos su predstavnici konzorcijuma okupljenog oko Bus Plusa tvrdili, da je naplata karata od uvođenja elektronskog sistema porasla za 20 odsto.

Istovremeno su iz GSP-a stizali izveštaji kako su prihodi po osnovi prodatih karata opali za 15 odsto. Znači, Bus Plus prodaje za 20 odsto više karata, ali za 15 odsto para manje uplaćuje GSP-u.

Svakome je jasno gde je otišla razlika od 35 odsto, s tim što se Đilas u međuvremenu okuražio da može da krade i celih 100 odsto!

Ova mutljavina je upravo omogućena uvođenjem Bus Plus sistema naplate, gde jedna privatna firma sa beznačajnim osnivačkim kapitalom, Apeks Solušn, prikuplja novac od prodaje karata i isti zatim prosleđuje GSP-u zadržavajući proviziju za svoje usluge.

Zašto GSP ne vrši naplatu, pa da onda Apeksu prosleđuje proviziju za korišćeni softver i hardver?

Zato što tako “Đilasovi pajtaši ne bi mogli da kradu”.

 

Identično rešenje je primenjeno i kada je Državna lutrija Srbije pravo na distribuciju lutrijskih proizvoda prenela na privatno preduzeće Dajrekt Lot iza koga, takođe, stoji kapital Dragana Đilasa.

I tu privatna firma vrši naplatu, pa zatim po odbitku svojih provizija novac prebacuje državnom preduzeću, umesto da se ide obrnutim redom.

Od kako je posao prodaje preuzeo Dajrekt Lot, promet se smanjio, navodno, za celih 50 miliona evra, odnosno prepolovio se.

U stvari, nije opao promet, već prihodi Državne lutrije Srbije, jer Dajrekt Lot fakturiše deset puta višu svotu za uslugu “punjenja maloprodajnih objekata” nego što je činio prethodni davalac te usluge!

Bus Plus i Dajrekt Lot od svojih partnera, GSP-a, odnosno Državne lutrije Srbije, dobijaju i pravo korišćenja reklamnih površina kojima ova dva preduzeća raspolažu, koje se zatim po znatno višim cenama preprodaju daljim klijentima.

Korisnici ovih skoro besplatnih pogodnosti su Dajrekt Medija i Multikom Grupa u vlasništvu Dragana Đilasa.

Da Đilas svoju prvu milijardu evra neće zaraditi zato što je sposoban poslovni čovek, već zato što je ordinarni lopov i do srži korumpirani političar, vidi se i iz činjenice da su odmah posle poraza DS-a na poslednjim izborima i raskola u ovoj stranci prihodi Dajrekt Grupeznatno opali.

Mnogi klijenti, koji su tu bili samo zato što su se plašili Đilasovog političkog uticaja ili zato što su isti koristili za sopstvene potrebe, okrenuli su leđa beogradskom gradonačelniku, bar dok se ne reši borba za vlast nad Demokratskom strankom.

Jedan od najvećih klijenata bila je Grand kafa, koja je među prvima prestala da koristi usluge Đilasove Dajrekt Grupe.

Dok istovremeno puni svoje džepove, Đilas otpušta radnike: u toku su masovna otpuštanja u Dajrekt Grupi, a od GSP-a se zahteva hitno otpuštanje 20 odsto zaposlenih.

 

U sakupljanje para za beogradskog gradonačelnika uključila se i komunalna policija, čiji pipadnici sve češće i bezočnije maltretiraju putnike GSP-a koji nemaju kartu za prevoz.

Prihodi Bus Plusa, a samim tim i Đilasa i njegovih satrapa, ne smeju ni za cent da opadnu.

Oni moraju da rastu, makar za to svoje živote položili nesrećni stanovnici prestonice.

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

“BEZOBRAZNO BAHATI” POLITIČARI, PROTIV GLADNIH GRAĐANA

HTML Online Editor Sample

 

“BEZOBRAZNO BAHATI” POLITIČARI, PROTIV GLADNIH GRAĐANA

12. oktobar 2012.

 

 

Posle decenije ponižavanja i pljačkanja, Srbija je dotakla civilizacijsko dno. Poslednja je u Evropi po mnogo čemu.

Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić se hvali da je prva u progonu organizovanog kriminala.

Ministar finansija Mlađan Dinić se hvali da je prodao državnih obveznica za milijardu evra i tako još zadužio Srbiju!

Istina je gorka, Srbija je dno.

 

Dno Srbije

 

Njeni vozovi su najsporiji, njeni putevi najgori, njeni građani najsiromašniji, njeni bogataši najbahatiji.

Prva je po broju bolesti, razorenom zdravstvu i školstvu, uništavanju nasleđene imovine…

Laži koje izgovaraju srpski političari o perspektivnim poslovima, o kvalitetnim kadrovima i ogromnim resursima (samo ih treba iskoristiti), više nikoga ne mogu da zavedu. Dno je dno.

 

Kad bi građani Srbije imali makar malo samopoštovanja, prekinuli bi svaku dalju poslušnost državi koja ih vara, pljačka i administrativno maltretira na svakom koraku.

Na žalost, ono malo preostalog dostojanstva, ubijeno je u njima mnogo ranije. Zato je Srbija dodirnula samo dno ljudske civilizacije, i na tom dnu vegetira, očekujući neznanog spasitelja koji bi imao snage da razjuri bandu okorelih prodavaca magle i umišljenih lidera.

Činjenice surovo govore da je srpska ekonomija jedna od poslednjih na svetu po produktivnosti, da se Srbija nalazi među poslednjih šest zemalja na svetu po broju nezaposlenih u odnosu na broj stanovnika, da je po efikasnosti menadžmenta, od posmatranih 140 zemalja (istraživanje rađeno za potrebe Evropske unije), Srbija na 134 mestu, da je prema izveštajima takozvanog PISA testa, srpska omladina među najnepismenijom omladinom u današnjoj Evropi, da je prema broju nepriznatih diploma (koje nije moguće nostrifikovati), na samom dnu, među tri najzaostalije države…

Stopa smrtnosti u Srbiji i prosek starosti stanovništva, svrstavaju je među narode koji rapidnom brzinom nestaju.

Ona je poslednja u Evropi po kvalitetu zdravstvenih usluga, na listi od 34 posmatrane evropske zemlje, a cene hrane su joj ubedljivo najveće u Evropi (u odnosu na standard građana).

Sa druge strane, Srbija je vodeća na kontinentu prema broju zaposlenih u državnoj administraciji (opet u odnosu na broj stanovnika), pa je tako i broj papira koji prosečan građanin mora da potpiše, izvadi i overi tokom života, zastrašujući.

Istovremeno dok traje državni teror u svakom obliku, iz Srbije beži ko god ima mogućnosti. Tako je prema broju najkvalitetnijih stručnjaka koji u njoj ostaju, opet na samom evropskom dnu, odnosno, na vrhu prema broju onih koji odavde beže sa kartom u jednom pravcu.

 

Da je reč o opasnom i totalitarnom društvu, govori i činjenica da samo Srbija na evropskom kontinentu ima Specijalni sud za organizovani kriminal, koji je već prerastao u paradržavni organ, odnosno sud vladajućih koalicija, kome je zadatak da traži “trećeg čoveka”, kako bi propisani kriterijum (koji kaže da je za organizovani kriminal potrebno troje, kao da je slobodni seks u pitanju!), bio ispunjen.

Srpsko dno toliko je mračno da se i ne vidi! Samo oni koji su izašli van granica ove tužne i od političkog kriminala okupirane zemlje, znaju o kakvom je mraku reč.

Taj mrak svom snagom održavaju srpski mediji, adaptirani na svaku promenu kao štakori i insekti, i spremni na saradnju sa svakom ideologijom.

Kad bi građani Srbije zaista imali makar malo samopoštovanja, nastupio bi masovni bojkot takozvanih građanskih obaveza, a vlade bi bile smenjivane svakih pola godine.

Na žalost, i to im je ubijeno svakodnevnim puzanjem pred siledžijama koji grme sa televizijskih ekrana kako je Srbija “strateški važna” i kako o njoj “raspravljaju na najvažnijim mestima u Briselu i Vašingtonu”.

 

Istina je drukčija

Srbija više nije bitna tema. Ona je bačena u tamnici kakva nije viđena u ovom veku.

Zaobilaze je kopnenim, vodenim i vazdušnim putevima, zaobilaze je u hodnicima evropskih institucija, zaobilaze je u ekonomiji, kulturi, zaobilaze je u svakom smislu…

U međuvremenu, njeni samozvani šerifi najavljuju hapšenja kojih nema, ili, ako ima, hapšenje po pravilu počinje sa dna spiska!

Konačno, i nove vođe Srbije, isto kao i one stare, u mnogo čemu su dno.

Sa tog dna se niko nije pomerio, ni radikali koji su se presvukli u naprednjake, ni demokrate koje su se sakrile u mišju rupu, ni narod koji je očajan i bez para tumara od televizora do samoposluge i nazad.

Put ka vrhu ne ide kruženjem nego usponom, ali, to još niko da kaže ojađenom građaninu koji je zaboravio šta je juče jeo, i da li je uopšte jeo.

 

Autor:Nikola Vlahović

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

KRIMINALNI POSLOVI ČELNIKA SRBIJAGASA!

HTML Online Editor Sample

 KRIMINALNI POSLOVI ČELNIKA SRBIJAGASA!

9. oktobar 2012.1 komentar

 

 

U Beogradu su na rečima svi su za Rusiju, za Južni tok!

A, u stvari, šokantne vesti, potvrđene u Moskvi, da Dušan Bajatović već odavno pregovara sa Amerikancima da će on napraviti probleme u realizaciji tog projekta, a kasnije će neke firme iz SAD-a, umesto Gasproma, da uđu sa vlastitima projektima u Srbiju!

 

dusan-bajatovic

Ovu informaciju su potvrdili ruski diplomatski izvori.

 

Naš “gasni genijalac” Dušan Bajatović, koji je opelješio pola Srbije, i zadužio Srbijagas za oko milijardu evra, što je pre par dana ozvaničio i Mlađan Dinkić, nedeljama boravio u Moskvi, ubeđujući sagovornike da samo on može biti ključni igrač u gasnim projektima, posebno u vreme izgradnje Južnog toka.

Lopov još kakvog svet nije video!

Nije slučajno da je Zorana Mihajlović htela da ga hapsi, ali Dačić i Bačević to ne daju. Da podsetimo, baš ovaj dvojac ugovarao je sa Moskvom novu Vladu…

U decembru prošle godine Bajatović je uz pomoć Meri Vorlik (kakva šteta, ona i njen suprug takođe ambasador, srećom bivši, u Sofiji, završili su svoje mandate pre roka, jer, kako je potvrđeno u američkoj Ambasadi, “nisu ispunili zadatak, dopustivši Rusima da grade Južni tok u Bugarskoj i Srbiji”razgovarao je sa rukovodstvom General Elecrtic, a u februaru ove godine i ugostio amerikance u Novom Sadu.

Šta je uradio drug Bajatović? 

Upoznao amere sa planovima Gasproma o gradnji Južnog toka i obećao njima učešće u ruskim projektima. Naravno iza leđa Rusa!

Ovog leta je – uz dozvolu -Kirila KravčenkaBajatović u pratnju Meri Vorlik obišao postrojenja NIS-a.

Bajatović je, izgleda, čovek i po, preduzimljiv (kako inače oceniti da je platio pola miliona evra, da na jednoj TV ne izađe istina sa vestima kako je on uspeo samo za 4 godine da opelješi Srbjagas).

Inače čitavo napaćeno stanovništvo Srbije – pita se otkud njemu takve pare?

 

Ali, ipak, on je tupavko, smatraju Rusi.

Mislio je da niko ništa neće saznati. Pa je neko ipak saznao…

On se napija u Novom Sadu i priča svojim prijateljima kako će “zajebati Ruse na sreću Amera”, pa onda i “Amere na sreću Rusa”… (J… ga, Balkanac)!

A sledećeg dana, ambasador Aleksandr Konuzin (da podsetimo, veći Srbin od većine Srba!)čita izveštaj Federalne službe bezbednosti-FSB, informiše ga da je “tovariš Bajatović” rekao Meri Vorlik da se on, zajedno sa Kravčenkom, naporno trudi da NIS bankrotira, i da će ga, posle toga, po savetu Vašingtona, neka turska državna kompanija kupiti! Za jednu rublju!

 

Šta radi Bajatović u Moskvi, i ko su njegovi sagovornici?

Jedan od glavnih je Aleksandar Ivanović Medvedev, drugi čovek Gasproma, šef Gasprom Eksporta – kompanije, koja se bavi isporukom gasa u inostranstvo.

Rukovodioc, koji je član skoro svih Saveta direktora različitih kompanija. Recimo Jugorosgaza.Tu je svakako i naš “tovariš” u članstvu.

Kada se pogleda nacrt sporazuma o isporuci gasa Gasproma Srbiji na rok od deset godina, od 2013. godine, koga su mediji objavili krajem avgusta – tamo piše da se Gasprom obavezuje da isporuči godišnje 5 (!) milijardi kubika gasa samo za srpske potrošače(nema reeksporta!) i da Yugorosaz ostane posrednik u gasnim poslovima (to se čita između redova…).

 

Ej, Zorana Mihajlović! Ej, Aleksandre Vučiću! Gde je transporentnost? Gde je borba sa protiv korupcije?

Gospođo Mihajlović, na Vama je potpisivanje ovog papira, tamo se kaže da ga potpisuju ministri energetike dveju zemalja, a ne Bajatović i, recimo, A.I Medvedev .

Kakvih pet milijardi kad Srbija u stanju potrošiti samo 1,5 – maksimum 2 milijarde, jer privreda slabo radi?

Gde ide ostalo?

Elektrane na gas, kao i novo skladište gasa tek treba sagraditi.

Kuda idu 3 milijarde kubika gasa?

Kome će Gasprom Eksport isporučiti ovu već planiranu količinu gasa na deset godina?

Ovo su pitanja su koja traže odgovor.

Ali, kako stvari stoje i kako posluje drug Bajatović, jedan deo novca će otići na finansiranje Vlade Srbije, koja je uporna u odluci da ne smeni Bajatovića, jer on nosi zlatna jaja, i koji se dogovora u Moskvi da ona podrži Srbiju na “gasni način”.

Gde idu ostale milijarde? Odgovoriti sami…

Znaju li o tome nešto Nikolić, Dačić, Vučić, Dinkić, i, naravno, Baćević, koji odgovara za odnose sa Rusijom?

Sigurno da znaju, zato i ne mogu smeniti Bajatovića, u sukobu oko naimenovanja Dimitrija Mališeva.

Čak je i srpski Patrijarh blagoslovio Mališeva, pa i Nikolić sa Dačićem ga primaju u svojstvu direktora South Strem doo Novi Sad

Zna o tome i Miki Rakić – pobratim, koji se plaši da Rusi ojačaju novu Vladu. Zna i Ambasada SAD, koja samo čeka da Rusi se useru zajedno sa Vladom Dačića.

Tek tada počinje… Da li je Moskva spremna za takav scenario?

Gasprom je veliko preduzeće, u Moskvi, ima obaveštajnih struktura, koji puno znaju oKirilu Kravčenku i njegovim kolegama, kao i partnerima.

Na primer o: “Citadeli”, koja se dogovara sa NIS-om kako podeliti pare, recimo u projektu škrljci iz Aleksinca.

Sve je transparentno, mada Bajatović i Kravčenko (i Ko iz državnog Vrha), misle da je sve skriveno.

 

U Srbiji se ništa ne može sakriti!

Zamislite, NIS plaća nekim prozapadnim medijama stotine hiljade evra samo da oni ne pišu ništa loše o njegovom poslovanju – o korupciji, nameštanjima tendera, kurvanju…

Amerikanci samo trljaju ruke. Rusi sami finansiraju antiruske medije, pa se tako može i uštedeti koji dolar!

Biće još pitanja. Na primer, šta radi u Beogradu Aleksandar Mihajlović Babakov, deputat Ruske Dume?

O čemu on non-stop razgovara sa Dačićem, Baćevićem i Bajatovićem?

Možda svi oni znaju nešto, što za sada javnost ne zna? Ali i javnost će pre ili kasnije sve saznati.

Treba na kraju reći-ovaj tekst nije antiruski, on je doprinos čistoći i unapređenju, rusko-srpskog prijateljstva.

 

#Geto Srbija

Materijal:List protiv mafije

Creative Commons лиценца

“FAŠIZAM” JEDNOG G(K)RADONAČELNIKA

 

Gradonačelnik posebno brine o Romima, koje je u više navrata sa nekoliko lokacija iseljavao iz kartonskih naselja uz svesrdnu pomoć bagera.

One koji su bili prijavljeni kao stanovnici nekog drugog grada, Đilas je obećao da će ih vratiti u njihov zavičaj, ni ne pitajući ih žele li to. Kao novu kategoriju, Dragan Đilas je markirao takozvane “švercere” to jest ljude koji ne plaćaju kartu za vožnju gradskim prevozom.

 

Djilas-fasista

 

Najpre je Grad na netransparentnom tenderu predao u ruke fantomskoj firmi -Apex Solution Technology- koja je, podsetimo, na računu imala osnivački kapital od 500 evra i jednog zaposlenog radnika. No, o tome se prvi čovek ‚‚Đilasgrada”‚ nije izjašnjavao.

Posle Roma, koje je već počeo da vraća “tamo odakle su došli”, gradonačelnik Beograda uputio je u petak nedvosmislenu poruku došljacima koji u glavnom gradu koriste uslugu javnog prevoza i za to ne plaćaju kartu – “Marš iz prestonice”!

 

Đilasov citat preuzet sa sajta B92:

"Vrlo su nam značajni sjajni studenti kao taj gospodin koji ima 31 godinu i studira, ali mogli bi da izdržimo njegov gubitak i da se on vrati u Berane i tamo da se vozi besplatno.

U Beogradu će se oni koji dođu voziti uz plaćenu kartu. Šta bi mu se desilo u Parizu, Berlinu ili bilo gde kada bi dao pasoš i rekao 'pošaljite mi kaznu na Berane'.

Mislim da bi proveo neko vreme u zatvoru, a onda bi se uz pomoć države vratio u Berane", rekao je Đilas.

 

Povod za gradonačelnikovu ciničnu izjavu, bio je incident koji se dogodio prošlog meseca, kada je pripadnik gradske Komunalne policije pesnicama tukao putnika u gradkom prevozu.

Pošto je, kako je rekao, kod kuće zaboravio BusPlus kartu, putnik je odbio da izađe iz autobusa i ponudio da mu napišu kaznu, a kao identifikaciju priložio je crnogorska dokumenta.

Policjacu to nije bilo dovoljno, pa je, nakon nekoliko poziva da izađe iz gradskog autobusa, počeo da batina čoveka koji nije pružao nikakav otpor.

Đilas, koji do sada nije pustio ni glasa povodom ovog slučaja, se pobrinuo da čitav događaj relativizuje.

"Naravno da osuđujem kada komunalni policajac više puta udari putnika u autobusu, ali naravno i da osuđujem i kada putnik neće da izađe iz autobusa i prvo kontrolora izbaci kroz vrata, a našem komunalnom policajcu da crnogorski pasoš sa adresom u Beranama", kazao je Vođa, dodavši da je Beogradu "vrlo značajan" svaki građanin Beograda.

 

Uvođenje BusPlus sistema obeležili su i plakati koji su osvanuli u autobusima, čija poruka i ton neodoljivo podsećaju na slavnu propagandu nacističke Nemačke: “Gužva? Za gužvu u autobusu odgovorni su putnici koji ne plaćaju kartu.”

“Herr” Đilas odlučio je da nastavi u istom ritmu koračnice, pa je u poslednjoj izjavi medijima plasirao još jednu izjavu ne bi li zastrašio građane.

“Broj vozila javnog gradskog prevoza u Beogradu će, kaže firer, biti smanjen za trećinu ako više od trećine ljudi ne bude plaćalo kartu, jer ne postoji nijedan grad u svetu koji može nešto tako da izdrži”.

 

GRADOVI, U KOJIMA POSTOJI BESPLATAN JAVNI PREVOZ, I ČIJI GRADONAČELNICI BRINU O SVOJIM GRAĐANIMA:

Besplatan javni prevoz

 

"Grad Beograd jedino za javni gradski prevoz daje subvencije veće nego za obdaništa, jer se za obdaništa godišnje iz budžeta izdvaja 60 miliona evra da bi građani plaćali cenu koja je daleko od tržišne, dok se za prevoz izdvaja više od 100 miliona evra i to nisu sredstva kojima se pokrivaju gubici u Gradskom saobraćajnom preduzeću Beograd, nego sredstva koja omogućavaju da karta bude najjeftinija u celoj centralnoj Evropi", rekao je Đilas.

Karte za prevoz u Beogradu su, recimo i to, od prvog oktobra poskupele pa je sada jedna vožnja košta 70 dinara (oko 0.60 evra).

U zemlji u kojoj je prosečna plata, za one koji rade, oko 320 evra, ova se usluga bez demagogije može smatrati luksuzom.

Luksuzom koji mogu da koriste samo povlašćeni.

Ostali, “RAUS” iliti “MARŠ iz Beograda!

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine

Creative Commons лиценца

LIČNI STAV: VLADA SRBIJE - “TROJANSKI KONJ” ZAPADA

 

U žutom režimu je bilo lako. Znalo se ko je na vlasti i šta može da se očekuje od antisrpske vlade u Beogradu.

Danas, na vlasti imamo takozvanu patriotsku Vladu, čiji su predstavnici za kratko vreme dali toliko kontradiktornih izjava, da je čak i najzagriženiji glasač SNS do sada mnogo puta sebe preispitao da li je zaokružio pravi broj na majskim izborima.

 

eu-i-srbija-na-tasu

-Piše:Aleksej Dimitrijević-

Dok se za srpske medije predsednik Tomislav Nikolić busa u patriotske grudi, zaklinje nad Kosovom i preti Evropskoj uniji sa „srpskim uslovima“, u praksi novo političko rukovodstvo Srbije primenjuje protivustavne sporazume sa Šiptarima i priprema se za ispunjavanje nemačkog ultimatuma.

Evroskepticizam Nikolić ispoljava samo za domaću štampu, dok u intervjuu za „Volstrit žurnal“ izjavljuje da je „svestan da Srbija ne može da uđe u EU bez dogovora sa Prištinom i ističe da za Srbiju nema drugog izbora osim članstva u EU, što njegova Vlada želi“!

Postavlja se pitanje da li je narod sa vlasti skinuo Borisa Tadića, kako bi mu Tomislav Nikolić takođe pružio izbor bez izbora – bezalternativni put srpskog propadanja ka Briselu, ali pod plaštom „patriotske Vlade“?

Očigledno je da nova Vlada planira da vodi dve paralelne politike: jednu imaginarnu za patriotske glasače (sa nacionalističkim izjavama) i drugu realnu za Brisel i Vašington (čiji će se potezi u dve-tri skrivene rečenice gurati na dno novinskih stubaca).

Problem je što upravo Brisel i Vašington insistiraju da se kosovsko pitanje što pre reši (jer sledi i vojvođansko), a Tomislavu Nikoliću biće sve teže da pred patriotskim glasačima žonglira sa imaginarnom i realnom politikom.

 

Ivica Dačić je posebna priča

Samo u Srbiji je moguće da se premijer javno zalaže za odustajnje od 25 odsto teritorije svoje zemlje i da posle toga i dalje ostane u fotelji.

Traži naš premijer takozvanu podelu Kosmeta, a zapravo samo nekoliko opština koje nikada nisu ni bile Kosovo.

Ono što se danas naziva severnim delom je Petar Stambolić i ostatak komunističkog aparata otcepio od centralne Srbije i pripojio „autonomnoj pokrajini“ Kosovo, sa ciljem da se dodatno oslabi Srbija u posleratnoj Jugoslaviji.

Ako je to plan za Kosmet, koji su naprednjaci tako dugo i pompezno najavljivali, onda je takozvana „nacionalistička“ vlada sebi natovarila na vrat teret, od kojeg su bežale i mnoge izdajničke garniture – svesno odricanje dela teritorije.

Nažalost, dobar deo hedonističkih Srba danas bi i prihvatio podelu Kosmeta kao „rešenje“.

I tu je zapravo i najveći problem. Dok se na zapadu Evrope dižu veliki socijalni nemiri i jača evroskepticizam, Srbi mirno gledaju kako im se razbija država, povećava PDV, gaze sva predizborna obećanja…

Ne smeta im ni nametanje lažnog sistema vrednosti preko gej parade, ni što država u saradnji sa tajkunima izaziva nestašice ulja (uskoro i mleka). Navikli smo da ćutimo, zbog čega je dosovski režim i vladao punih 12 godina.

Upravo na to računa i aktuelni politički vrh.

Uz flert sa Rusijom (za dobar rejting kod glasača), koji je po svemu sudeći više očajnički apel za bilo kakvu finansijsku pomoć iz Moskve nego stvarna namera Srbije da započne strateško partnerstvo, „oslobodioci“ od žutog režima planiraju da Srbima prodaju lažni patriotizam za još jednu izgubljenu deceniju, baš kao što su nam DOSmanlije prodavale lažnu demokratiju od 2000. godine do danas.

Neko će reći, čekajte, tek su došli na vlast, oni samo kupuju vreme, sve je deo taktike, pohapsiće lopove…

Daj Bože. Svaki istinski patriota bi najviše voleo da ga ova Vlada demantuje i dokaže da nije trojanski konj Zapada!

Ipak, bliža i dalja istorija nas je naučila da baš i nemamo mnogo razloga za optimizam.

Lažne demokrate su pod plaštom demokratije pokrale Srbiju.

Ostaje da se vidi šta sve možeš u Srbiji kao lažni patriota…

 

JEDINI SPAS JE: “VEZATI SRPSKI ČAMAC ZA RUSKU LAĐU”

-Piše:Nikola ŽIVKOVIĆ, srpski istoričar i publicista iz Berlina-

Kada se vežemo za veliku silu, a to može da bude samo Rusija, i Nemačka i njen kancelar neće govoriti sa nama ovako kao sad.

Sad smo na livadi, nezaštićeni i svako može da nas šutne. Ako smo uz Ruse, imaćemo težinu, bez Rusa smo ništa, VUČIĆ je nasledio nepromišljenu i nezrelu politiku.

Velike države, kao Rusija, Nemačka, Francuska, Amerika imaju politiku koja je konstantna po 100 godina.

Kod nas to nisu shvatili pa su nezrelo govorili da Evropa nema alternativu.

Vučić je nasledio takvu politiku, ni kriv ni dužan, i u pravu je kad kaže da je Nemačka najvažnija, jedina nema krizu i ekonomski je najača.

Politički, međutim, Nemačka nema tu težinu koju u Evropi imaju Velika Britanija ili Francuska.

Mnogo zavisi od Amerike, jer SAD još ima trupe  na nemačkoj teritoriji, iako se Berlin trudi da ne zavisi toliko od SAD.

Mi smo mali i sitni, jer 12 godina ponavljamo da Evropa nema alternativu, umesto da se, kako je to Nikola Pašić rekao, kao mali čamac na olujnom moru vežemo za neku veću lađu.

Mislim da je to jedino Rusija. Kada se vežemo za veliku silu, Nemačka i njen kancelar neće govoriti sa nama ovako kao sad.

Sad smo na livadi, nezaštićeni i svako može da nas šutne. Ako smo uz Ruse, imaćemo težinu, bez Rusa smo ništa.

Realna politika kaže da moramo uz nekoga, a nas neće niko sem - Rusa.

Ako smo s njima, sledeći put kad Vučić bude s Merkelovom, ona će reći - čekaj, Rusi su nam važni, sa njima imamo mnogo velikih poslova, a pošto su Rusi sa Srbima, moramo prema njima imati više obzira...

Najveća greška prethodnog režima je bila što je sve vezala jedino - Evropu, a to se u politici nikada ne radi.

 

#Geto Srbija

Materijal:Srbel/Fakti

Creative Commons лиценца

EKSKLUZIVNO: INTERVJU SA VISOKIM OPERATIVCEM “CIA” (“pozadina rata u Jugoslaviji”)

 

Robert Baer, bivši visoki izaslanik i oficir CIA, ujedno je i autor mnogih dela u kojima je odavao informacije o CIA i o administraciji Bila Klintona i Džordža Buša, zbog čega je nekoliko puta hapšen i privođen.

 

Piše: Miloš Ćupurdija

cia

Lični prijatelj, Mitt Waspurh koji je radio u senatu i koji mu je davao pojedine informacije je ubijen u hotelu iz sačmare.

Kao visoki operativac CIA radio je na prostoru Jugoslavije u periodu od (1991-1994) i na Bliskom istoku. Robert Baer je učestvovao  u nekoliko dokumentaraca na Nacionalnoj Geografiji optužujući vladu Buša za rat zbog nafte!

 

P:  Pitanje

O: Odgovor

1.

P:  “Kad ste stigli u Jugoslaviju, gde je to tačno bilo i koji Vam je bio prvi zadatak”?


O: “Stigao sam helikopterom sa još 3 agenta. Sleteli smo 12. Januara 1991 u Sarajevo.

Zadatak nam je bio da pripazimo na navodne teroriste srpske nacionalnosti, koji bi trebali napasti Sarajevo”.

2.

P:  “O kojim teroristima je reč i zašto bi oni navodno trebali da izvrše te napade”?


O:O srpskim, dati su nam fajlovi da grupa po imenu "Vrhovna Srbija" planira da izvede bombaške napade na ključne zgrade u Sarajevu zbog želje da Bosna izađe iz tadašnje Jugoslavije”.

3.

 P:  “Da li je takva grupa postojala i šta ste Vi tačno radili u Sarajevu po naradbi komande CIA”?


O:Takva grupa nikad nije postojala! I nas je centrala prevarila.

Imali smo zadatak da upozoravamo i da širimo paniku među političarima u Bosni, jednostavno punili smo im glavu da će Srbi da napadnu.

U početku smo i mi prihvatili priču, ali posle smo se malo zapitali. Zašto dižemo paniku kad ta grupa oligledno ni ne postoji”?

4.

P:   “Kako i kada se završila da operacija i da li je imala neko ime”?


O:  “Za mene se završila nakon 2 nedelje, dobio sam novi zadatak u Sloveniji.

Inače operacija je trajala još mesec dana i imala je naziv "ISTINA". Iako je to bilo sve, samo ne to”!

5.

P:   “Kažete otišli ste u Sloveniju, kojim povodom”?


O:  “Tamo sam dobio instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost.

Date su nam pare, nekoliko miliona dolara, uz taj novac mi smo finansirali razne nevladine organizacije, opozicione stranke  i razne političare koji su raspaljivali mržnju”.

6.

P:   “Kakvo ste Vi imali mišljenje zbog te propagande od strane CIA, i šta su o tome mislisle vaše kolege”?


O:  “Svakako da se zadatak ne odbija od CIA, pogotovo ne tada, jer su svi bili nervozni i skloni paranoji!

Mnogi agenti i visoki činovnici CIA su nestajali samo zato što su odbili da rade propagandu protiv srba u Jugoslaviji.

Ja lično sam bio šokiran dozom laži naše agencije i političara!

Mnogi agenti CIA su radili propagandu, a da nisu ni svesni šta rade. Jednostavno svako radi delić priče, i samo onaj ko je sklopio celu priču zna pozadinu a to su političari”.

7.

P:   “Znači postojala je propaganda isključivo prema Srbima”?


O:  “Da i ne. Propaganda je imala za cilj da zavadi države i da se one odvoje od matične Jugoslavije.

Morali smo izabrati žrtveno jagnje koje bi bilo krivo za sve. Neko ko bi bio odgovoran za rat i nasilje.

Srbija je izabrana jer je na neki način bila naslednica Jugoslavije”.

8.

P:   “Možete li nabrojati političare koji su u bivšoj Jugoslaviji bili plaćeni od strane CIA”?

O:  “Da, mada je to delikatno.

Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izebegović, mnogi savetnici i članovi vlade Jugoslavije, plaćeni su i bili srpski generali, novinari pa čak i pojedine vojne formacije.

Jedno vreme je plaćen bio i Radovan Karadžić ali je prestao da uzima pomoć kad je shvatio da će biti žrtvovan i optužen za zločine u Bosni.

Bio je prevaren od strane Američke administracije”.

9.

P:   “Spomenuli ste kontrolu i financiranje medija, kako je to bilo tačno”?

O:  “To se već zna, pojedini agenti CIA su bili zaduženi za pisanje zvaničnih izjava koje bi spikeri čitali na vestima.

Naravno spikeri nisu ništa znali, oni su to dobili od svog šefa a on od svog koji je bio naš čovek.

Postojao je jedan zadatak za sve, a to je da se kroz televiziju širi mržnja, nacionalizam  i skroz su se isticale razlike među ljudima”.

10.

P:   “Srebrenica, svi znamo za nju. Možete li reći nešto o tome ukoliko znate”?

O:  “Da! Od 1992 sam u Bosni bio ponovo, ali ovog puta smo trebali da obučavamo vojne formacije koje su predstavljale Bosnu, novu državu koja samo što je proglasila nezavisnost.

Srebrenica je preuveličana priča i nažalost veliki broj ljudi su izmanipulisani.

Broj žrtava je jedanak ubijenim srbima i drugima ali Srebrenica je politički marketing.

Moj šef, koji je inače i bio nekada u Američkom senatu je nekoliko puta napomenuo da će biti nekakva prevara u Bosni.

Mesec dana pred navodni genocid u Srebrenici mi je rekao da će taj grad biti uporište medija širom sveta i dao nam je instrukcije da zovemo medije.

Kad sam pitao zašto, rekao je videćeš. Dobijena je naredba da sa novonastalom Bošnjačkom vojskom udarimo po kućama i civilima.

Naravno to su bili građani Srebrenice. U tom trenutku sa druge strane udarili su i Srbi. Verovatno je i njih neko platio i nahuškao”!

11.

P:   “Ko bi onda mogao kriv biti za genocid u Srebrenici”?


O:  “Jednostavno žrtve u Srebrenici su bile tu zbog Bosanaca, Srba i Amerikanaca tjst, nas! Ali sve je prepisano Srbima.

Nažalost mnoge žrtve su sahranjene kao muslimani a bili su Srbi ili druge nacionalnosti.

Pre nekoliko godina je moj drug, bivši agent CIA i sadašnji čovek u MMF-u rekao da je Srebrenica proizvod dogovora između Američke vlade  i političara u Bosni.

Srebrenica kao grad je žrtvovana jer je nakon tog navodnog zločina srba, Amerika imala povoda za napad”.

12.

P:   “Šta mislite generalno zašto se Jugoslavija raspala, tjst, zašto je Vaša vlada imala želju da to uradi”?


O:  “Sve je jasno, ljudi koji su nekad huškali na rat a ujedno i pripovedali o miru sada su vlasnici kompanija koje eksploatišu razna rudna bogatstva i slično!

Jednostavno, napravili su od Vas robove, vaši ljudi rade za džabe i taj proizvod ide u Nemačku i Ameriku, oni zarađuju!

A Vi još na kraju morate da otkupite i uvezete ono što ste sami napravili, pošto nemate novca, morate se zadužiti, to je čitava priča sa celim Balkanom”!

13.

P:   “Niste bili na Kosovu aktivni kao agent CIA, ali da li je i tu bilo nekog pritiska od strane Amerike”?


O:  “Kako ne!

Kosovo je oduzeto iz dva razloga, prvo zbog rudnih i prirodnih resursa a drugo, Kosovo je vojna baza NATO-a! U srcu Evrope je njihova najveća vojna baza”.

14.

P:   “Imate li poruku za ljude iz bivše Jugoslavije”?


O:  “Imam.

Neka zaborave prošlost, ona je iscenirana i lažirana.

Izmanipulisani ste, oni su dobili šta su hteli i glupo je da se Vi još mrzite, morate pokazati da ste jači i da ste shvatili ko je sve napravio!

Ja se iskreno izvinjavam!

Zato dugo vremena i otkrivam tajne CIA i Bele kuće”!

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

KOLIKO JE MILIONA EVRA U NEKRETNINAMA TEŽAK GORAN JEŠIĆ ?!

 

Kada je Dačić 2009. godine najavio da će početi sa hapšenjem lokalnih moćnika, Ješić je znao, čak je i javno rekao za medije da je na samom vrhu tog spiska za hapšenje.

Jednu celu noć je proveo sa novinarom Kurira i malo više alkohola, ubeđen da će ga ujutro uhapsiti!

Te noći su Tadić i Dušan Petrović odlučili da bi od tih hapšenja DS imala više štete nego koristi, i policijska akcija je bila stopirana!

 

Goran Jesic

Sada Tadić verovatno smatra da mu je to bila jedna od najvećih grešaka, pošto Ješić sada traži njegovu glavu i podržava Đilasa.

 

Dragan Džajić je zbog jednog stana bio nekoliko meseci u zatvoru. I svi su govorili: – Ima para k’o Džaja. U Inđiji svi govore: – Ima para k’o Ješić!

I ja ću postaviti poslaničko pitanje koliko kuća i stanova u Srbiji, Crnoj Gori i Austriji ima najmlađi predsednik opštine Inđija i potpredsednik vojvođanske Vlade – kaže Marijan Rističević i tvrdi da kad se sabere sva imovina, ispada da je Ješić imućan bar nekoliko miliona evra.

Zanimljivo je da je 2000 godine kad je kao predsednik Građanskog saveza postao najmlađi predsednik jedne opštine, Ješić živeo u jednom stanu od 50-ak kvadrata sa majkom, ocem i bratom.

A onda ga je krenulo, pa je kupio na primer „penthaus“ u centru Inđije.

 

U zgradi koja je pravljena 2007. bez prijave radova i bez plaćenih komunalija. Pre dobijanja upotrebne dozvole Opština je u toj zgradi kupila kvadrate za pet miliona evra. Metar kvadratni je koštao 2.000 evra, pa izračunajte koliko su prostora kupili. Jedan deo su kasnije poklonili za biblioteku, nekom novosadskom fakultetu.

U toj zgradi sada Ješić živi već godinu dana u svom stanu, ali koji se vodi na nekog drugog, verovatno na neku firmu. Iz tog posla Ješić je dobio i apartman u Budvi koji nisam uspeo da slikam, ali postoji osoba koja mu je predala ključeve – kaže Rističević i dodaje:

Restoran „Salaš 137″ koji se nalazi u „Autocentru“, vodi se na njegovu suprugu Ružicu i on je u sastavu firme „MMM Salaši“, gde njegova supruga ima udela u svim salašima.

Ta firma je otvorena u njegovom prvom stanu u centru Inđiji u Glavnoj ulici, i ima između 100 i 200 kvadrata, to je takođe imovina koja je stečena posle 2000 godine.

Put nas dalje vodi do Novog Sada do takozvanog Tatarskog brda koje u prevodu predstavlja novosadsko Dedinje:

U naselju Čardak u Ulici sremskih partizana 13, Ješić je napravio kuću čije je prizemlje u kamenu, ima dva sprata i potkrovlje, i vredi najmanje pola miliona evra.

Kuća u kojoj živi njegov brat Vlada Ješić, to je onaj novinar kojeg je svojevremeno pred kamerama šutnuo Velja Ilić.

Tu se nalaze dve firme i obe pripadaju novinaru Vladi Ješiću, a tu je i Nevladina organizacija „Bebac“.

Tu, međutim, nije kraj:

Postoji jedna kućica u brezama sa bazenom iza kuće koji je pokriven i u kome se voda greje, tako da on ima bolje uslove za plivanje nego Čavić.

Ta kuća se vodi na izvesnog Romića. Romić je radio kao radnik u „Zorki – zaštita bilja“ iz Rume. Ali Romić je Ješićev rođeni ujak, tako da je i tu imovina malo zamaskirana.

Ješić ima jedan ili dva stana, a neki tvrde i celu zgradu, u Beču. Postoje ljudi koji su spavali u tom stanu kad je igrala Vojvodina sa Rapidom u Beču – kaže Marijan Rističević, a još jedan potpuno nezavistan izvor od Rističevića potvrdio da je Ješić vlasnik stana u centru Beča.

Rističević predviđa da će se Ješić vaditi na neki babin kućerak, ali da taj kućerak ne može vredeti više od 20.000 evra.

Uz to, zaključuje Rističević, Ješić sada priča kako ima podršku novih vlasti i kako hoće da ga hapse neke lokalne budale.

 

Kupio novi “Harley” motor

Ješić je pored ostalog i ljubitelj dobrih motora.

Dugo je vozio neke polovne „harli dejvidson“ čopere, ali ih je nedavno prodao i pre desetak dana kupio najnoviji „harli“, čija se vrednost kreće oko 40.000 evra.

Ješić je preko jedne prijateljice tražio da se učlani u klub „Harli Dejvidson Srbija“, ali joj je predsednik kluba doslovce rekao:

„Ne mogu da primam nekog, ko već sutra može biti uhapšen!„

 

#Geto Srbija

Materijal: Gradiša Katić/Pravda

Creative Commons лиценца

“Dulić traži međunarodnu zaštitu, a njegov DG Company dobio 16,8 miliona iz Fonda za životnu sredinu”!!!

 

Oliver Dulić izjavio je da će zatražiti pomoć međunarodnih organizacija zaduženih za zaštitu ljudskih prava i predstavništava stranih zemalja, jer mu je, kako tvrdi, ugrožena bezbednost.

dulic

 

Bivši ministar za zaštitu životne sredine tvrdi da mu je ugrožena bebednost zbog medijske kampanje jednog beogradskog lista protiv njega i njegove porodice i najavio da će zatražiti zaštitu međunarodnih organizacija.


"Podmetanja i falsifikati koji se nedeljama unazad iznose imaju za cilj da me kriminalizuju i predstave kao prebogatog korumpiranog političara. Što je najgore u toj kampanji nije pošteđena ni moja porodica, zbog čega nam je ugrozena bezbednost", naveo je Dulić u pisanoj izjavi.


On je podsetio da poslednjih 20 dana nijedan broj jednog dnevnog lista nije izašao bez njegove slike na naslovnoj strani, i napomenuo da agraesivna kampanja ne prestaje, iako je protiv tog lista podneo niz tužbi zbog iznetih neistina.

"Budući da tokom trajanja ovog procesa nisam dobio adekvatnu zaštitu nadležnih državnih organa, prinuđen sam da pomoć i zaštitu zatražim kod međunarodnih organizacija zaduženih za zaštitu ljudskih prava i predstavništava stranih zemalja u Beogradu", naglasio je Dulić.


On je takođe zatražio da istražni organi provere svaku rečenicu napisanu o njemu i da o toku i ishodu istrage obaveste javnost, a ponudio je da se uporedi njegova imovinska karta od dana kada je preuzeo državnu funkciju do danas.

 

DOKAZI GOVORE DRUGAČIJE:

 

Piše: Ivan Ninić

 

Angažovanje preduzeća porodice Dulić DG Company d.o.o. iz Subotice na sanaciji deponije u tom gradu plaćeno je sredstvima Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije koji je za tu namenu obezbedio 16,8 miliona dinara.

 

slika

 

 

Predsednik Upravnog odbora Fonda bio je tadašnji ministar Oliver Dulić, dok je ugovor o izvođenju radova sa JKP Čistoća i zelenilo iz Subotice potpisao ministrov brat Igor Dulić, koji je za odgovornog rukovodioca na sanaciji deponije imenovao njihovog oca i vlasnika DG Company d.o.o. Ivana Dulića.

Prvi korak podrazumevao je da Fond za zaštitu životne životne sredine odobri Gradu Subotici 16,8 miliona dinara za sufinansiranje projekta „Fazna sanacija, zatvaranje i rekultivacija deponije u Subotici“.

Ugovor (br: 401-00-167/2010-01/2) između Fonda i Grada Subotice potpisan je 17.3.2010. godine, a tek naknadno, 25.3.2010. godine, JKP Čistoća i zelenilo dostavilo je Fondu specifikaciju planiranih radova na deponiji.

Dakle, nakon što Oliver Dulić odobrava sredstva, JKP Čistoća i zelenilo i gradonačenik Subotice, 15.4.2010. godine, potpisuju ugovor o sufinansiranju projekta (br: II-401-127/2010) i članom 2. ugovora preduzeće se obavezuje da sredstva utroši namenski, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.

Na kraju sva sredstva sa računa JKP prebacuju se sukcesivno na račun preduzeća čiji je vlasnik Ivan Dulić, a direktor Igor Dulić.

Da je preduzeće DG Company d.o.o. iz Subotice „sporednim“ putem dobilo novac iz Fonda za zaštitu životne životne sredine, potvrđuje i odluka o pokretanju javne nabavke (br. 1137-10 DF/ET), koju je 11.6.2010. godine doneo direktor JKP Čistoća i zelenilo.

„Sredstva za realizaciju 1. faze nabavke obezbeđena su iz Fonda za zaštitu životne sredine Republike Srbije u visini od 16.800.000 dinara, dok za izvođenje radova II faze sredstva će obezbediti JKP Čistoća i zelenilo Subotica iz drugih izvora“, stoji u tački 5. odluke.

 

„Mi smo od grada dobili samo 16.800.000 dinara i u toj vrednosti smo sklopili ugovor sa firmom DG Company d.o.o. Cena njihovih radova bila je 17.559.000 dinara, što sa PDV ukupno iznosi 20.719.643 dinara“, izjavio je za dnevni list Informer direktor JKP Čistoća i zelenilo Vladimir Dragin.

Direktor Dragin je obmanuo javnost kada je za Informer rekao da su sredstva obezbeđena od Grada Subotice, što demantuje i odluka o pokretanju javne nabavke koju je lično potpisao 11.6.2010. godine.

U ovom slučaju Grad je bio samo „protočni bojler“ između Fonda za zaštitu životne sredine i firme DG Company d.o.o.

Takođe se izjava direktora Dragina ne poklapa sa ugovorom o izvođenju radova koji je saradniku Pištaljke dostavljen, a koji je zaključen između JKP i DG Company.

Direktor Dragin tvrdi da su radovi koštali 17.559.000 dinara, odnosno 20.719.643 dinara sa PDV, dok je članom 3. ugovora bilo definisano da radovi koštaju tačno 16.800.000 dinara, odnosno 19.824.000 dinara sa PDV.

Odakle razlika u ceni 895.643 dinara?

Da je tenderski postupak sproveden na krajnje problematičan način pokazuje podatak da je preduzeće DG Company d.o.o. u svojoj ponudi dalo cenu od 47.029.403 dinara (sa PDV) koja je prihvaćena, u odnosu na ponudu firme Expres-servis d.o.o. koja je iznosila 51.010.729 dinara (sa PDV).

JKP je imalo obavezu da rezultate tendera i podatke o zaključenom ugovoru objavi na Portalu javnih nabavki Uprave za javne nabavke.

Na portalu stoji podatak da je 16.8.2010. godine JKP Čistoća i zelenilo potpisalo ugovor sa DG Company d.o.o. u vrednosti od 47.029.000 dinara.

Međutim, vrednost ugovora o izvođenju radova na deponiji (br. 1602-10 ĐF/ET) koji su 16.8.2010. godine potpisali direktor DG Company d.o.o. Igor Dulić i direktor JKP Vladimir Dragin iznosi 16.800.000 dinara, odnosno 19.824.000 dinara sa PDV.

U pitanju je razlika od 27.205.000 dinara manje u odnosu na ponudu, izbor, javno objavljene podatke i podatke iz ugovora!?

 

Podatak da je tendersku dokumentaciju preuzelo šest preduzeća, a da su ponudu dostavile samo dve firme ukazuje na mogućnost da su preostali potencijalni ponuđači u međuvremenu shvatili da bi njihovo učešće na tenderu bilo bespredmetno.

Inače, ponude firmi DG Company d.o.o. i Expres-servis d.o.o. primljene su istog dana (26.7.2012), jedna ponuda je primljena u 8:00 časova, a druga u 8:20 časova.

Ponuda DG Company d.o.o. bodovana je sa 96 pondera (od maksimum 100 pondera), a ponuda firme Expres-servis d.o.o. sa 70,85 pondera.

Interesantno je da se u ponudi Dulićeve firme navodi da će posao vredan 47 miliona dinara okončati za 20 dana i to samostalno, bez angažovanja podizvođača.

Drugi ponuđač Expres-servis d.o.o. naveo je da planira angažovanje dva podizvođača i da mu treba 65 dana kako bi okončao radove na sanaciji deponije.

Odgovorni rukovodilac radova na projektu „Fazna sanacija i rekonstrukcija gradske deponije Aleksandrovačka bara Subotica“ bio je Ivan Dulić.

Njemu je tu ulogu u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnju poverio njegov sin i direktor DG Company d.o.o. Igor Dulić, koji je 24.9.2010. godine doneo rešenje o imenovanju odgovornog rukovodioca-izvođača radova.

 

Kako javnost ne bi stekla uvid u profitabilne poslove porodične firme tadašnjeg ministra Olivera Dulića, rukovodstvo subotičkog JKP Čistoća i zelenilo je petnaest meseci odbijalo da obelodani podatke o realizaciji posla na sanaciji deponije „Aleksandrovačka bara“ u Subotici.

Menadžment preduzeća je odlučio da po nalogu Poverenika za informacije od javnog značaja obelodani traženu dokumentaciju tek 25.9.2012. godine, nakon što je Pištaljka o ovome informisala javnost.

 

1. Ugovor o prenosu sredstava Fonda između Grada Subotice i JKP Čistoća i zelenilo: ( strana 1, strana 2, strana 3 ).

2. Odluka o pokretanju javne nabavke

3. Ponuda “DG Company”: ( strana 1, strana 2 ).

4. Ponuda “Expres-servis”: ( strana 1, strana 2 ).

5. Odluka o izboru najpovoljnije ponude

6. Ugovor o izvođenju radova: ( strana 1, strana 2, strana 3 ).

7. Rešenje o imenovanju odgovornog rukovodioca radova

8. Račun “DG Company” za radove na sanaciji deponije: ( strana 1, strana 2, strana 3, strana 4 ).

 

#Geto Srbija

Materijal:Pištaljka

Creative Commons лиценца

STANKO SUBOTIĆ: “BIO SAM U ZAMCI BORISOVIH BANDITA”

 

Ekskluzivno: Stanko Subotić-Cane u pismu Evropskoj komisiji optužuje i  opisuje ko je takozvana srpska elita, kome je sve davao novac, ko ga je ucenjivao, zašto je Boris Tadić njegov najveći dužnik i kako mu je režirao sudski progon i montirao lažne optužbe.

U međuvremenu, Interpol ga je skinuo sa poternice, po kojoj bio uhapšen, pa pušten u Moskvi.

 

stanko_subotic

 

Najveći srpski duvanski bos, kako ga u žargonu zovu mediji svih režima u Srbiji, Stanko Subotić Cane, dočekao je svojih "pet minuta".

Subotić se obratio Evropskoj komisiji pismom u kome detaljno govori o svojim bivšim prijateljima, neprijateljima, političarima koji su ga reketirali, korumpiranom srpskom pravosuđu i razlozima progonstva u kome se i danas nalazi.

U Beogradu je nepravosnažnom presudom osuđen na šest godina zatvora, a u Švajcarskoj je slobodan građanin.

Objavljujemo njegovo pismo u celosti, koje nam je ovih dana poštom dostavljeno, sa gomilom priloga, kao dokaz njegovim tvrdnjama.

…….

Kako je upravo u toku proces nadzora i realizacije akcionog plana EU prema Srbiji u cilju određivanja datuma za započinjanje pregovora o prisajedinjenju Srbije EU, a s obzirom da prioritetno pitanje predstavlja borba protiv organizovanog kriminala, smatrao sam da je neophodno da Vas, ali i novoizabranog predsednika Srbije gospodina Tomislava Nikolića, obavestim o najflagrantnijim i najopasnijim oblicima organizovanog kriminala koji se nalazi u najvišim državnim institucijama u Srbiji.

 

Uz ovaj dopis prilažem Vam i materijalne dokaze za moje navode, kao i spisak svedoka, ali i institucija kojima se lako možete uveriti u verodostojnost iznetih činjenica.

Materijal koji Vam dostavljam, između ostalog, doprinosi razotkrivanju pravih motiva takozvane reforme pravosuđa. Iz njega se vidi po čijem nalogu, sa kojim namerama i kakvim ciljem je navodna reforma sprovedena.

Takođe, činjenice koje navodim ukazuju na to kako pojedinci iz izvršne vlasti zloupotrebljavaju institucije, i koriste Ministarstva pravde i policije kao i Agencije za bezbednost za činjenje najtežih krivičnih dela.

Organizovani kriminal ne može da postoji bez direktne sprege najviših vrhova politike, izvršne vlasti, pre svega ministarstava pravde i bezbednosti i najokorelijih kriminalaca. Upravo iz tih razloga nema pomaka u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji, jer oni koji bi trebalo da ga otkrivaju i kažnjavaju, zapravo direktno učestvuju u kriminalnim aktivnostima.

U osnovi piramide organizovanog kriminala u Srbiji nalaze se različiti politički faktori i institucije. Pre svega predsednik Demokratske stranke Boris Tadić (predsednik Srbije 2004.-2012.) i njegovi najbliži saradnici, zatim Ministarstvo pravde, preko mreže reformisanih sudova i tužilaštava, do operativaca u agencijama bezbednosti i inspektora u Ministarstvu unutrašnjih poslova...

 

Prihvatanje uslova

 

Ja sam Stanko Subotić, državljanin Srbije, živim i radim u EU skoro 30 godina. Posle 10 godina rada u Francuskoj početkom devedesetih vratio sam se u Srbiju sa zarađenim novcem i pokrenuo proizvodnju tekstilnih proizvoda.

Početak raspada države, rat i ekonomsko propadanje prekinuli su započet posao i sticajem okolnosti našao sam se u poslu trgovine duvanom. U tim okolnostima taj posao je bio vrlo isplativ i ubrzo sam postao zvanični distributer velikih proizvođača duvana : British American Tobacco, Reynolds, itd.

Pridržavajući se svih zakonskih pravila, preko zvanične firme na Kipru, zaradio sam tokom devedesetih godina veliki novac.

Iz tih razloga postao sam najpre predmet interesovanja Miloševićevih ljudi i službi bezbednosti, a zatim i njihova meta. Pobegao sam iz Srbije spasavajući goli život. Preselio sam se u Ženevu i krenuo da pomažem političku opoziciju u Srbiji i učestvujem u rušenju Miloševića.

Posle demokratskih promena i odlaska Miloševića sa vlasti u Srbiji došao je Zoran Đinđić, moj dobar prijatelj. Želeći da pomognem novim vlastima ponovo sam se sa svim svojim kapitalom vratio u Srbiju i počeo da ulažem u razne poslovne projekte.

Kako je pak tadašnji predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica napravio pakt sa ostacima režima Slobodana Miloševića, ubrzo je krenula kampanja rušenja ZoranaĐinđića, a za te potrebe nisu birana sredstva. Tako sam i ja lažno klevetan i medijski satanizovan i to isključivo kao kolateralna šteta u "rušenju" novoizabranih demokratskih vlasti od strane najradikalnijih Miloševićevih ljudi potpomognutih predsednikom Koštunicom.

Posle ubistva Zorana Đinđića, napadi na mene su se intenzivirali. Međutim, paralelno sa tim, ,,uspešni biznismeni" bliski vladi Vojislava Koštunice počeli su da mi nude predloge koji su se odnosili na poslovnu saradnju i mogućnost da nastavim započete projekte. Kako sam ja pre svega poslovan čovek, prihvatio sam ponuđene uslove i krenuo u investiranje u Srbiju.

Do 2007. godine uložio sam preko 50 miliona evra u razne poslove. Između ostalog, napravio sam najveći distributivni lanac u Srbiji sa prometom od preko 200 miliona evra godišnje, koji je zapošljavao 3.500 ljudi. U to vreme zapravo i počinju ucene tajkuna bliskih Koštunici i atakovanje na moj kapital i firmu, pre svega od strane Milana Beka i...

Neprihvatanje njihovih uslova rezultiralo je podizanjem fingirane optužnice za krivično delo iz 1995. i 1996. godine - zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi - zatim nezakonitim izdavanjem međunarodne poternice, strahovitom medijskom kampanjom i napadom svih državnih institucija na moju firmu, dok je nisu potpuno uništili, a zatim preuzeli i međusobno podelili.

Koalicionu vladu sa Vojislavom Koštunicom na čelu, činila je tada i Demokratska stranka Borisa Tadića sa kojim sam bio u izuzetno bliskim odnosima i jedan od najvećih finansijera te stranke.

Neposredno pred podizanje optužnice Boris Tadić i Ružica Đinđić, udovica ubijenog premijera Đinđića, insistirali su da finansijski ispunim jedno staro obećanje prema Demokratskoj stranci u iznosu od milion evra i ja sam taj novac u gotovini predao gospođi Đinđić.

Mesec dana posle isplate podignuta je lažna optužnica protiv mene.

Nezadovoljan odnosom Borisa Tadića i njegove stranke prema meni. poslao sam poruke da ću sve detalje o finansiranju objaviti u javnosti. Tada kreće lični rat Borisa Tadića protiv mene.

Kroz nezapamćenu kampanju svih državnih resursa uz koordinaciju medija koji su svi do jednog pod kontrolom DS-a, Boris Tadić nije birao sredstva i načine kojima je želeo da me potpuno uništi.

Iako smo moji advokati i ja bili svesni kršenja zakona i raznih kriminalnih dela koje je Tadić sa svojim saradnicima činio, tek posle njegovog poraza na izborima, počinju da se pojavljuju materijalni dokazi kao i svedoci spremni da svedoče o kakvom se kriminalu u najvišim državnim organima radi.

 

Kabineti prepuni zaverenika

 

Kroz moj slučaj može da se analizira matrica ponašanja kabineta Borisa Tadića u zloupotrebi institucija, pa čak i spremnost na činjenje najtežih krivičnih dela, što su radili njegovi najbliži saradnici, a pre svih: Miodrag Rakić. šef kabineta predsednika Srbije, Nebojša Krstić zvani Krle, savetnik predsednika za medije, Jasmina Stojanov zvana Džesi, šef pres službe predsednika Tadića, Srđan Šaper, direktor agencijeMcCann Erickson i spin direktor predsednika Tadića, Snežana Malović zvana Sneki, ministar pravde 2008-2012, Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Miljko Radisavljević specijalni tužilac za organizovani kriminal, Saša Ivanić, zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Milorad Veljović, direktor policije, Rodoljub Milovićnačelnik Uprave kriminalističke policije (UKP), Radoslav Đinović, pomoćnik načelnika UKP, Aleksandar Tijanić, direktor državne televizije, Milena Rašić, sudija specijalnog suda i mnogi drugi.

Za činjenje krivičnih dela koja su predmet ovoga dopisa, kao i krivične prijave i dopune predate republičkom tužiocu u Srbiji, ova grupa državnih funkcionera imala je podršku i suizvršioce u sledećim licima: Branko Radujko, direktor Telekoma Srbija, Veselin Simonović, urednik Blica,Ratko Knežević, osoba bez zanimanja, Nebojša Medojević političar iz Crne Gore, Milka Tadić urednik lista Monitor iz Crne Gore, Miodrag Perović, vlasnik medijske imperije u Crnoj Gori, Željko Ivanović, novinar i urednik lista Vijesti iz Crne Gore, Ljubiša Mitrović i Mladen Milutinović, novinari iz Crne Gore i mnogi drugi.

Zbog lične osvete i potrebe da me javno i institucionalno diskredituje, pre nego ja izađem u javnost sa podacima o finansiranju Demokratske stranke, Boris Tadić je kao prioritet svome najbližem timu naložio da se akcija diskreditacije i uništavanja svake vrste nadamnom sprovede u delo.

Način na koji je to urađeno u mom slučaju je inače univerzalni način koji vladajuća elita primenjuje u svrhu uništavanja svih protivnika kako političkih tako i poslovnih.

Uništavanje protivnika zloupotrebom državnih resursa sastoji se od nekoliko faza. Prvo se kreće kroz uništavanje pojedinca kroz medije.

Najpre se preko najbližih Tadićevih saradnika Nebojše Krstića i Jasmine Stojanov (savetnici i saradnici Borisa Tadića za odnose sa medijima) pozivaju kabinetski i stranački novinari i urednici (kojima je u međuvremenu stranka obezbedila ključne pozicije u medijima ili neke druge značajne usluge) i daju im se nalozi šta i kako da pišu protiv nekoga.

To se uvek pravda najvišim državnim interesima (naravno bez objašnjenja šta su i čiji su to interesi). U medijima se pojavljuju ,,ekskluzivne informacije" iz ,,anonimnih izvora" kroz koje počinju da se protiv neke osobe objavljuju najstrašnije klevete i optužbe bez bilo kakvih dokaza.

Mehanizam je skoro uvek isti: za lansiranje inicijalnog teksta koriste se mediji poput Blic-a, Press-a, Kurir-a, kao i mediji u Crnoj Gori Dan ili Vijesti.

Nakon toga uključuje se novinska agencija Tanjug koja sve te lažne navode objavljene u pomenutim medijima citira. U sledećoj fazi objavljene neistine prenose svi, pre svega RTV B92 zatim javni servis RTS. Plasirane tekstove, tabloidi razrađuju tako što svakodnevno objavljuju neke navodno nove informacije.

 

Uskraćen za osnovna prava

 

Ja sam jedan od onih koji nije pristao na njihove ucene i pretnje i zbog toga sam evo skoro 10 godina izložen konstantnim pritiscima i državnom teroru pojedinaca iz srpske vlasti, a posebno poslednjih 5 godina od kada i traje montiran i nezakonit sudski proces protiv mene.

Kao sto sam već pomenuo, 2007. godine ja sam u Srbiji posedovao najveći distributerski lanac kioska, preduzeće Futuru plus gde sam bio u partnerskom odnosu sa nemačkim medijskim gigantom WAZ Medien grupe.

Kako po prirodi poslova štampa direktno zavisi od odnosa sa distributerima, mogućnost da ja zajedno sa Nemcima imam tu vrstu kontrole je iskorišćena da se političarima plasira priča o opasnosti koja iz takvih veza može da usledi.

Pozadina je bila mnogo trivijalnija. Dvojica Miloševićevih ministara i bliskih saradnika: ..... i Milan Beko, bacili su oko na moju firmu i moje poslove, pa im je moje proterivanje sa tržišta Srbije bilo prioritet.

Tako je počeo moj progon. Mediji, tekstovi, pretnje, najave hapšenja i suđenja, a za sve vreme dogovori sa mnom o poslovnim aranžmanima. Kako nisam pristajao na te ucene, kao vid kazne i pritiska, podignuta je optužnica protiv mene. Isti dan kod mene je došao... i ponudio da firmu prebacim na njega?!

Verujući da ću uspeti da zaustavim tu političku farsu, obratio sam se DS-u, stranci koju sam godinama finansijski pomagao. Čak sam i dobio uveravanja da će se taj progon zaustaviti i da svi znaju da je to urađeno samo kako bih se ja ,,disciplinovao".

Ono što međutim nisam znao je da su Beko i... uspeli da parama kupe većinu političara iz tadašnje vlasti, pa i same DS, tako da su tim procesom protiv mene praktično oni upravljali. Plašeći se moje upornosti, novca i brojnih dokaza koje sam o svima posedovao, povisili su ulog.

Tokom 2008. godine Borisu Tadiću plasiraju priču o tome kako sam ja nekakav opasan kriminalac, koji naručuje ubistva po Balkanu i kako sam njega označio kao metu.

Tadić inače izuzetno sujetan i po tvrdnjama onih koji ga poznaju, paranoičan, te plasirane laži prihvata kao činjenicu. Od tada kreće u lični rat sa mnom, ali i sa predsednikom Vlade Crne Gore, Milom Đukanovićem, pod apsurdnim izgovorom da me premijer Đukanović u mojim kriminalnim namerama podržava i pruža mi zaštitu.

Stvarni razlog mržnje prema premijeru Đukanoviću, nalazi se učinjenici da je Crna Gora priznala Kosovo, a Tadić je to smatrao kao ličnu odluku premijera Đukanovića. Skup ovih okolnosti bio je dovoljan da Boris Tadić i grupa ljudi oko njega, svi na visokim državnim funkcijama, krenu u kriminalnu akciju protiv mene i svih onih koji su sa mnom bili povezani na bilo koji način.

Preko državnih resursa upadaju u moju firmu, kreću u njeno uništavanje i ubrzo proglašavaju stečaj. Preko noći u firmu ubacuju svoje ljude, nameštaju da je preuzme njihov blizak saradnik i nastavi uspešno poslovanje, a da vlasnika firme (pravno lice iz Danske) ni o čemu nisu ni obavestili!

Mene stavljaju na Interpolovu listu, kao nekakvog begunca iako znaju da živim sa porodicom u Švajcarskoj i imaju moju adresu, gde mi inače dostavljaju poštu.

Tužilaštvo po nalozima šefa kabineta predsednika Tadića - Miodraga Rakića na silu uz pomoć pretnji i montiranjem dokaza od strane policije počinje sudski postupak bez i jednog jedinog dokaza.

Kreću pritisci izvršne vlasti na pravosuđe preko ministarke Snežane Malović i Slobodana Homena. Sudski proces se vodi uz neviđenu medijsku harangu.

Meni se uskraćuju osnovna prava koje zakoni o sudskom postupku podrazumevaju. Moji advokati javno napuštaju proces jer nemaju mogućnost da me brane.

Za to vreme ministarka pravde Snežana Malović javno daje izjave da sam ja kriv i da moram da budem osuđen. Odlazi i putuje po inostranstvu kao ministar pravde, a onda zloupotrebljavajući tu funkciju priča na tim skupovima o meni i iznosi laži i o sudskom postupku, o mojoj krivici, opasnostima koje prete svima ako ja ne budem u zatvoru.

Za sve to vreme meni su sudili samo za jednu jedinu stvar. Krivično delo zloupotreba službenog položaja u mojoj privatnoj firmi i to za period 1995. i 1996. godine?!

Nespremnost sudske vlasti da ekspresno izvršava ovakve naloge političara, isprovocirala je vrh države da sprovede "reformu pravosuđa", verujući da će tako postaviti partijske sudije koje će naloge ,,velikog šefa" sprovoditi u delo i to ekspresno i bespogovorno.

Reformu pravosuđa sprovode Miodrag Rakić sef kabineta predsednika Borisa Tadića, Dušan Petrović potpredsednik DS i bivši ministar pravde, Snežana Malović aktuelni ministar pravde, Slobodan Homen državni sekretar u Ministarstvu pravde, Nata Mesarević predsednik Visokog saveta pravosuđa.

Isključivi i jedini razlog ove reforme bio je apsolutno stavljanje pod kontrolu jedne stranke i jednog čoveka celokupnog pravosuđa jedne zemlje.

 

Montiranje krivice za ubistvo

 

Konkretna svrha reforme bila je potreba da se apsolutnom kontrolom sudova i sudija sprovode lične odmazde i vode privatni ratovi predsednika Tadića i njegovog režima protiv jednog broja ljudi, među kojima sam bio i ja.

I pored svih poluga vlasti i pritisaka koje su protiv mene primenjivali nisu uspeli u nameri da me na prečac osude i proglase osuđenim kriminalcem.

Naprotiv, ja sam uz pomoć mojih advokata uspeo da koliko-toliko u javnosti predstavim pravu pozadinu ovog procesa. Tako je vremenom taj nasilni sudski postupak počeo poput bumeranga da im se vraća. Tužiocu sam predao ugovore i dokaze o pljački desetina miliona evra koje su Beko i... uradili.

Predao sam imena službenika Agencija za privatizacije, ministara, političara koji su učestvovali u pljačkaškim privatizacijama. Predao sam kompletnu dokumentaciju oko privatizacije Večernjih novosti, Luke Beograd (privatizacije u kojima su ova dvojica tajkuna učestvovali).

U Švajcarsku su došli predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije i od mene uzeli svu dokumentaciju. Slika o procesu koje se protiv mene vodio u velikoj se meri promenila.

To je samo otežalo sprovođenje u delo namere establišmenta da me ekspresno i na silu osude.

Odbijanje brojnih država Evrope da me isporuče i sarađuju po tom pitanju, jasno stavljajući do znanja da to krivično delo za koje me u Srbiji terete ne postoji u zakonodavstvu evropskih država, samo je dodatno ukazalo na namere srpskih moćnika da me kroz taj proces unište.

Tada se u kabinetu Borisa Tadića i njegovom najbližem okruženju donosi odluka da me optuže za nešto drugo i to po mogućstvu najteže krivično delo - ubistvo!

Ova bolesna i kriminalna ideja poklapa se sa ubistvom hrvatskog novinara Iva Pukanića, koji je o meni tokom 2001. godine po nalogu kriminalaca napisao desetine tekstova punih kleveta, zbog kojih sam ga tužio sudu u Hrvatskoj i dobio na desetine sudskih presuda.

Pukanić je inače bio novinar-reketaš i bavio se takvim poslovima, ali je očigledno njegovim pravim ubicama i naručiocima bilo jako važno da se to ubistvo "izveze" iz Hrvatske i da se optuže neki drugi.

Tako se istoga dana kad se ubistvo desilo, dok još ni forenzička istraga nije završena, u medijima kontrolisanim od strane organizovanog kriminala i službi bezbednosti, moglo pročitati da se sumnja da su naručioci iz Crne Gore, pominju čak imena predsednika Vlade Crne Gore Mila Đukanovića i moje.

Koristeći ovu tragediju, ljudi bliski predsedniku Tadiću predlažu mu da to iskoristi za obračun sa mnom, ali i sa premijerom Đukanovićem.

Aktivirajući opskurnog kriminalca Ratka Kneževića uz pomoć medija, odnosno grupe novinara koju su činili Aleksandar Tijanić, Tamara Marković-Subota, Veselin Simonović uz stalnu koordinaciju koju su obavljali savetnik i službenik Borisa Tadića poput Srđana Šapera, Nebojše Krstića, Jasmine Stojanov, ova tema postaje apsolutno dominantna tema u javnosti Srbije i Crne Gore.

Ratku Kneževiću se dodeljuju udarni termini na televizijama, naslovne stranice u novinama i nedeljnicima gde on iznosi najteže klevete i laži protiv premijera Đukanovića i mene.

Po matrici koju sam opisao, specijalni tužilac odlazi na noge Kneževiću, javno saopštavajući da je on vrlo kredibilan svedok.

U Zagrebu gde je novinar Pukanić živeo i radio i gde su ga ubili počinje suđenje grupi neposrednih izvršioca od kojih su mnogi bili pripadnici srbijanskih paraformacija tokom ratova ili saradnici službi bezbednosti. Svedočenje Ratka Kneževića na tom suđenju sudija odbacuje kao neznačajno, nerelevantno, svedočenje koje se svodi na "rekla-kazala" bez bilo kakvih ličnih saznanja.

U Zagrebu se proces završava i donosi se pravosnažna presuda. Sem ogovaranja i kleveta Ratka Kneževića tokom procesa niko nije pomenuo niti ime premijeraĐukanovića niti moje ime.

To međutim vlastima u Srbiji ne znači puno i oni bez objašnjenja i pravnog utemeljenja započinju sopstveni sudski proces u Beogradu za isto ubistvo, i to za pozadinu ubistva i eventualne naručioce, iako je proces za isto krivično delo u Zagrebu završen!

Tetralno hapse bivšeg saradnika državne bezbednosti Sretena Jocića, koga optužuju za neko drugo delo, a kroz medije serviraju priču da je on operativno organizovao Pukanićevo ubistvo. Ubrzo se uz prethodni dogovor u Beogradu hapsi i bivši pripadnik paravojnih jedinica Željko Milovanović, označen od policije kao neposredni atentator na Pukanića.

 

Rukopis Tadićevog scenarija

 

Koristeći najodanije saradnike Slobodana Miloševića koji su ostali u službama bezbednosti i pravosuđu, Boris Tadić uz dogovor sa svojim najbližim saradnicima primenjuje i metode koje je režim Slobodan Miloševića koristio u borbi sa neprijateljima - kreiranje i montiranje lažnih optužbi za najteža krivična dela.

Kako su i Jocić i Milovanovićimali veliki broj poznanika, saboraca, veza i kontakata sa ljudima iz bezbednosnih struktura, odmah se prelazi na finalni scenario: Jocić i Milovanović treba da budu "obrađeni" tako da im se stavi do znanja da im preti po 40 godina robije (u njihovom slučaju doživotni zatvori) ili mogućnost da žive slobodno negde daleko od Srbije.

Za takvu mogućnost iskupljenja bilo je potrebno da lažno optuže MilaĐukanovića predsednika vlade Crne Gore i mene Stanka Subotića, da smo mi od njih dvojice naručili ubistvo Pukanića.

U scenariju Borisa Tadića i njegovih saučesnika u ovome zločinu, sve je izgledalo idealno. Ova dvojica neće imati izbor i pristaće sigurno na nagodbu. Tadiću su to potvrđivali i najbliži saradnici poput Miodraga Rakića, Saše Vukadinovića direktora BIA, Milorada Veljovića direktora policije i mnogi drugi.

Ako se iznudi ovako priznanje, tužilac istog trenutka podiže optužnicu za naručivanje ubistva protiv Mila Đukanovića i mene. Švajcarska i druge države koje nisu pristajale na moje izručenje zbog krivičnog dela ,,zloupotreba službenog položaja u privatnoj firmi" sada će morati da me izruče.

Predsednik vlade Crne Gore će imati strahovit problem u samoj državi, ali i kod svetskih državnika i institucija EU, gde Crna Gora želi da se priključi.

Tadić postaje "faktor mira, bezbednosti" i ,,simbol borbe protiv organizovanog kriminala" na Balkanu! Hrvatskoj ovakav rasplet idealno odgovara. Nema nikoga ko bi se ovome scenariju suprotstavio.

Mediji, pojedini, plaćeni analitičari, opozicija u Crnoj Gori, međunarodni plaćenici srpske vlasti u EU i SAD su već bili pripremljeni. Očekivao se naš finalni medijski maskar i sudski proces koji bi obojicu uništio zauvek. Da je ovo sve bilo pripremljeno, svedoče intervjui, tekstovi, naslovne stranice brojnih novina i magazina pod kontrolom Borisa Tadića i njegove klike.

Ratko Knežević, kriminalac iz Crne Gore koji je postao najbliži i najpouzdaniji saradnik predsednika Tadića i njegovih najpoverljivijih ljudi, nije izdržao, a da se ne pohvali kako je upoznat sa činjenicom da se protiv mene i Mila sprema nova optužnica i to ,,mnogo mnogo ozbiljnija".

Mediji u Srbiji i Crnoj Gori su se utrkivali ko će da objavi ekskluzivniju vest o istrazi koju tužilastvo i policija u Srbiji vode oko naručioca ubistva i naravno uvek su to bila imena premijera Đukanovića i moje. Kako je to bio prioritet broj jedan predsednika Tadića, svi resursi države Srbije stavljeni su u tu funkciju.

Miodrag Rakić je dnevno koordinirao pravosuđe, službe bezbednosti i policiju oko procesa nagovaranja ovih svedoka. Snežana Malović ministar pravde, Miljko Radisavljevićspecijalni tužilac, Saša Ivanić zamenik specijalnog tužioca, Milorad Veljović direktor policije, Saša Vukadinović direktor BIA i ostali, svakodnevno su obaveštavali Rakića o napretku dogovora i mogućnošću podizanja optužnice protiv Đukanovića i mene.

 Drugi deo tima bio je zadužen za medijsku pripremu ove akcije. Jasmina Stojanov, Nebojša Krstić, Srđan Šaper, Aleksandar Tijanić su bili zaduženi za medijsku pripremu ove kriminalne akcije. Mediji u Srbiji, Crnoj Gori pa i Hrvatskoj imali su zadatak da monstruozne planove ove grupe približe javnosti i olakšaju tužilaštvu da bez dokaza ipak podigne optužnicu.

Pre svega je bila važna Crna Gora i mediji u njoj. Opozicija u Crnoj Gori koju finansira režim iz Beograda je već počela da javno najavljuje ubrzano hapšenje premijera Crne Gore i njihovo preuzimanje vlasti. Kako bi dodatno pomogao opoziciji u Crnoj Gori. Boris Tadić daje nalog Branku Radujku, direktoru Telekoma Srbija da sa značajnim sredstvima pomogne tu akciju u Crnoj Gori.

Telekom je inače firma koja služi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci (ranije je koristila Koštunici i DSS za iste razloge) za finansiranje svih mogućih partijskih i ličnih projekata.

Kolokvijalno je poznata kao "kasica-prasica" DS-a i kabineta Borisa Tadića. Branko Radujko, određuje budžet od milion evra za ,,marketing" firme u Crnoj Gori i naravno najveći deo daje u ruke parapolitičkoj opoziciji okupljenoj oko dnevnog lista Vijesti, Monitor i TV Vijesti. Oni velikodušno vraćaju uslugu i od tada svakodnevno to je bila jedina i najvažnija tema koju su ovi kvazimediji obrađivali.

Te medijski servirane lažne optužbe, po unapred napravljenom dogovoru i koordinaciji iz Tadićevog kabineta, dočekivali su političari u Crnoj Gori i Srbiji. Svakodnevno su optuživali vlast Crne Gore, da je u nekakvom dogovoru sa mnom i na nekakvom ,,ratnom kabinetu" donosila odluke o ubistvima po Balkanu.

Za Tadića i njegove najbliže saučesnike sve je izgledalo idealno. Problem je nastao u naizgled nevažnim činjenicama, da ni premijer Đukanović niti ja nismo ni znali niti ikada videli ni Jocića ni Milovanovića.

Jocić koji je bio iskusniji i lukaviji, a i znao sa kim ima posla, nije nikako hteo da pristane na ovakav dogovor, znajući da je u pitanju politika i da ni njemu posle eventualne nagodbe niko ne garantuje bilo kakvu sigurnost. Zato su i pregovori trajali duže nego što je to krug ljudi oko Borisa Tadića očekivao.

Pritiske na Jocića da lažno svedoči, počeo je da vrši i direktor policije Milorad Veljović koji je pored Saše Ivanića (pomoćnika specijalnog tužioca) i "dobronamernih zajedničkih prijatelja" Jociću predlagao slobodan život u Gvatemali, puno para i sve što uz to ide samo da lažno optuži Đukanovića i mene.

Odupiranje Jocića da tek tako pristane na lažno svedočenje, nateralo je kriminalce iz institucija države da potraže nove svedoke.

Tako po nalogu samoga Borisa Tadića, koji je prenet naravno preko njegovog šefa kabineta Miodraga Rakića, najviši funkcioneri uprave kriminalističke policije i specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal traže nove "svedoke".

Službe bezbednosti su počele da obrađuju brojne kriminalce, profesionalne ubice i dilere drogom, sve one koji bi po njihovom mišljenju bili spremni na takvu vrstu dogovora. Traženi su pre svega osuđeni kriminalci iz Crne Gore, koji su u bekstvu ili su na slobodi pod kontrolom srpskih službi bezbednosti.

 

Nalozi i izvršenja

 

Po nalogu Rakića, Snežana Malović je dobila zadatak da sve ovakve slučajeve preko sudova oslobađa i pušta iz zatvora, što je ona bespogovorno izvršavala.

Tako su nekoliko državljana Crne Gore koji su imali probleme sa zakonom ucenjivani ukidanjem presuda i pre svega zaštitom u Srbiji, ako pristanu da po nalogu predstavnika države Srbije lažno svedoče i lažno optuže mene, ali pre svega premijera Crne Gore Mila Đukanovića.

Ovo je bio državni projekat i to prvoga reda. Samo tako su najviši funkcioneri policije, posebno uprave kriminalističke policije mogli da nude kriminalcima razne pogodnosti države, kao protivuslugu za lažno svedočenje i monstruozne optužbe protiv demokratski izabranog premijera susedne države.

Kako su se u ovome delu kriminalnih radnji dešavala i mnogo teža krivična dela, a kako su u to sve bili umešani i visokopoziconirani političari dodatne detalje u ovome dopisu ne iznosim, posebno zato što su oni deo istrage tužilaštva koja se ovih dana završava i gde se uskoro očekuje podizanje krivičnih prijava protiv velikog broja lica.

Ukoliko pak bilo kome od primaoca ovoga dopisa bude značajno i hoće da se interesuje oko ovih detalja i ja i moji advokati smo spremni da pružimo i sve te dokaze, kao i imena učesnika.

Mediji su nastavljali da izvršavaju naloge ove kriminalne grupe, optužujući nas svakodnevno za razna krivična dela. Ubrzo je pored ubistava došla na red i prodaja droge, pa sam tako od iste grupe optuživan za organizaciju i prodaju miliona tona kokaina širom sveta, od Argentine do Rusije.

Čak je i sam predsednik Boris Tadić koristio svaku priliku tokom zvaničnih susreta sa inostranim zvaničnicima da iznosi lažne optužbe o nekakvoj prodaji droge koja ide iz Crne Gore i njegovim naporima da to spreči.

Kako za ovo pak nije bilo dokaza, odustalo se privremeno od optužbi za drogu i ponovo vratilo na priču o ubistvu. Neprihvatanje Sretena Jocića da učestvuje sa njima u ovome kriminalu nateralo ih je da pokušaju sa traženjem onih koji će biti spremni da me lažno optuže.

Zadatak koji je naređen ljudima iz policije, tajnih službi, tužilaštva, pravosuđa bio je jasan: nađite kako znate i umete bilo šta, ne birajući sredstva, načine, metode!

Sve je dozvoljeno i svi resursi države su na raspolaganju! Upravo zato u institucijama države otvorena je neka vrsta takmičenja među pojedincima, ko će prvi doneti šefovima ,,skalp" nekoga od nas dvojice. Službe bezbednosti su koristile svoje metode, policija svoje, Ministarstvo pravde kontrolu sudova i tužioca (upravo zato svi su bili u v.d. stanju sve vreme), a svi zajedno imali su podršku kabineta i svih medija u državi.

Pored ucenjenih i osuđenih kriminalaca, druga ciljna grupa potencijalnih lažnih svedoka pronalazila se među osumnjičenim ili optuženim pojedincima u raznim krivičnim postupcima, koji su svi po političkom nalogu vođeni upravo u Specijalnom sudu za organizovani kriminal.

Metod je bio jednostavan.

Zakon donet da bi se sprečio organizovani kriminal i istražila politička ubistva pod režimom Slobodana Miloševića, u Specijalnom sudu je zloupotrebljavan i korišćen isključivo u političkim i ličnim obračunima, onih koji su na vlasti i koji kontrolišu ovu instituciju.

Tu je politiku počela vlada Vojislava Koštunice, izmišljanjem svih vrsta ,,mafija" koje su služile da bi se uništavala kako politička tako i ekonomska konkurencija. Tu zloupotrebu nastavili su Boris Tadić i njegov kabinet, koji tu vrstu zloupotreba nad Specijalnim sudom i tužilaštvom sprovodi do dan danas.

Prednost da se po tom zakonu osumnjičeni i optuženi mogu da drže u pritvoru i nekoliko godina, bio je idealan model da se takvim osobama nude ,,dogovori" koji bi ih spasili takve torture.

I to su specijalno tužilastvo sa ljudima iz policije i službi bezbednosti koristili sve vreme. Tako su u montiranom sudskom procesu koji su protiv mene vodili, držali u pritvoru skoro četiri godine Stevana Banovića bivšeg službenika Savezne uprave carina, terajući ga da me lažno optuži za šverc cigareta.

Dve godine pre nego je tužilac uopšte i otvorio istragu policijski inspektor Bogdan Pušić je počeo da vrši pritisak na Stevana Banovića da me lažno optuži i to za poslove šverca koje je radila država Srbija preko vojne i državne bezbednosti. U početku je to radio neformalni i "prijateljski", a od 2006. zvanično u sedištu UBOPOK-a i prisustvu zamenika tužioca Saše Ivanića, tužioca koji je i vodio ovaj predmet.

Banoviću je nuđen status svedoka saradnika samo da prihvati da na sudu pročita iskaz koji su mu Pušić i Ivanić unapred pripremili. Bogdan Pušić je pritiskao porodicu Stevana Banovića, njegovu ženu i sina.

Dolazio je kod njih kući, terao ih da vrše pritisak na oca i supruga, da oni prihvate lažno svedočnje itd. Pa je tako dovodio na sud suprugu Stevana Banovića i bio prisutan prilikom davanja njenoga iskaza, koji je ona sudski overenom izjavom poništila i objasnila da ga je dala pod pritiskom.

Stevan Banović je težak srčani bolesnik. I pored te činjenice držan je u pritvoru 42 meseca bez adekvatne medicinske nege, stalno teran da lažno optuži mene, a da ne pominje istinu koju je kao radnik carina znao, tj. da su se švercom cigareta za koje su mene optuživali bavili predstavnici državne i vojne bezbednosti preko njihove firme Succes.

 

Lažne optužbe

 

Sve ovo i mnogo više od ovoga, Stevan Banović je izjavio na sudu u predmetu K-Po1 br.103/10 i to na glavnom pretresu 24.06.2011. i tokom davanja završnih reči 03.10.2011.

Tom prilikom Banović je izjavio da je dobijao i pretnje na mobilni telefon pred davanje iskaza, da nikako ne sme da pominje vojsku i vojnu bezbednost, kao ni firmu Succes i vezu sa državom.

Prilog br. 3 - Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 24.06.2011. godine

Prilog br. 4 - Transkript audio zapisa sa glavnog pretresa održanog dana 03.10.2011. godine

Prilog br. 5 - Sudski overena izjava Stevana Banovića.

Da je ovakav stil i način rada policije i tužilštva, svojstven kriminalcima, bio i jedini način koji su oni radili potvrđuje i iskaz Milenović Dejana, optuženog u sasvim drugom predmetu K-Po 1 br 104/10.

U predmetu koji nema nikave veze sa mnom, ponovo su službenici UBOPOK-a Bogdan Pušić i Ljubičić Zoran uz tužioca Sašu Ivanića, čineći krivična dela, pokušavali da na silu, ucenama i pretnjama nađu nekoga ko bi bio spreman da me lažno optuži.

Tako su još 2006. godine Pušić i Ljubičić nudili Milenoviću status svedoka-saradnika ako optuži mene i Sinišu Stojčića da smo zajedno švercovali cigarete.

Činjenica da me Milenović uopšte ne poznaje nije bila prepreka, čak je tužilac Ivanić imao spremne iskaze koje je Milenović samo trebalo da potpiše.

Nepristajanje Milenovića da me lažno optuži rezultiralo je njegovim hapšenjem jula 2007. godine, kada mu je nezakonito u policijsku stanicu dolazio tužilac Ivanić i nudio "spas i dogovor" samo ako lažno optuži mene !

Kako ni to nije uspelo, država mu je dala advokata po službenoj dužnosti Gordanu Babić, koja je od prvog trenutka vršila pritisak na Milenovića da prihvati ponudu tužioca i da mene lažno optuži.

Čak mu je iz tužilaštva donosila papire, koje je Milenović trebalo da nauči napamet i da ih kao takve uvrste u spise. Advokat Gordana Babić je čak predlagala Milenoviću da učestvuju u krivičnom delu ucene i reketiranja prema meni, sa namerom da od mene traže 500.000 evra!

Milenović to nije prihvatio i ubrzo je zamenio advokata koji je u suštini bio predstavnik tužilaštva i policije.

 

Epilog koga još nema

 

Na osnovu svega navedenog potpuno je jasno i činjenično dokazano da je jedna grupa visokih državnih funkcionera, zloupotrebljavajući funkcije, službeni položaj i zakonska ovlašćenja koja iz tih funkcija proističu učinila niz izuzetno teških krivičnih dela.

Takođe je evidentno da su to radili u kontinuitetu više godina, sa samo jednom jedinom namerom da zadovolje političke naloge koje su dobijali od svojih pretpostavljenih, odnosno nosioca političkih funkcija u vlasti u Srbiji.

Ovo kriminalno delo vršili su predstavnici najznačajnih državnih institucija pa je utoliko činjenje ovih krivičnih dela opasnije i ozbiljnije.

Institucije koje u svakome demokratskom društvu služe za zaštitu i bezbednost građana i društva, u diktaturama i zlikovačkim režimima  se koriste za pljačku, otmice, ucene, montiranje procesa, ličnu osvetu pačak i naručena ubistva.

Srbija je do skoro imala na vlasti takav režim i posledice takve vladavine se osećaju i dan-danas.

Upravo je zato važno da se ova teška krivična dela što pre istraže i dobiju zakonsku formu, a počinioci teško kazne, kako se ovakve stvari više nikada ne bi dešavale u Srbiji.

 

Najodgovorniji u činjenju ovih krivičnih dela su:

 

Ministarstvo policije i to hijerarhijski od direktora policije Milorada Veljovića, preko Rodoljuba Milovića, načelnika uprave kriminalističke uprave Srbije, zatim Radoslava Đinovića, pomočnika načelnika UKP za terorizam, kao i operativaca poput Bogdana Pušića inspektora, Zorana Ljubičića inspektora i mnogih drugih Ministarstvo pravde na čelu sa Snežanom Malović i državnim sekretarom Slobodanom Homenom, Specijalno tužilastvo za organizovani kriminal na čelu sa tužiocem Miljkom Radisavljevićem i neposrednim operativnim tužiocem zaduženim za ,,prljave poslove" Sašom Ivanićem. Svi pomenuti su uz određen broj drugih pojedinaca učestvovali u izvršavanju nezakonitih naloga koje je preko šefa kabineta predsednika Srbije davao Miodrag Rakić.

Jasno je da su nalozi Miodraga Rakića predstavljali želje ili naredbe samog predsednika Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika. U kojoj je meri to bilo zloupotrebljavano od strane Miodraga Rakića i eventualno nekoga od strane pomenutih funkcionera, na istrazi je da utvrdi.

Prednost da je u međuvremenu došlo do promene vlasti i da će verovatno nosioci nekih od najvažnijih funkcija izvršne vlasti biti zamenjeni daje mogućnost da se ova istraga zaista sprovede i pokaže najteže oblike organizovanog kriminala u samom vrhu vlasti.

Ipak, bez podrške demokratskih institucija Evropske Unije, kojoj Srbija želi da se priključi i nadzora u društvu kakvo je naše nije izvesno da će istraga biti i urađena na adekvatan i istinit način.

Upravo iz tih razloga i dostavljamo ovaj dopis, najvišim funkcionerima EU zaduženim za priključenje i proširenje ove zajednice, uvereni da će svojim nadležnim službenicima dati ovaj dopis i dokaze da se sami uvere u istinitost navedenih tvrdnji.

 

#Gero Srbija

Materijal: Stanko Subotić

Creative Commons лиценца

ORTOPEDU SE “SMEŠE” POLICIJSKE LISICE

 

Specijalno formirani timovi pri MUP-u Srbije privode kraju istragu protiv Olivera Dulića zbog izdavanja dozvola za postavljanje optičkih kablova duž srpskih puteva slovenačkoj firmi „Nuba invest”.

 

DULIC

 

Prema saznanjima koje je objavila beogradska Politika, kompletna istraga MUP u vezi sa ovim predmetom bazirana je na podacima iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije koji je sačinjen još u novembru 2010.

Krivična prijava protiv bivšeg ministra Dulića i još nekoliko osoba zavisi upravo od toga da li će se podaci Saveta pokazati kao tačni i verodostojni.

 

Prema informacijama koje je objavio beogradski dnevni list, istražnim proverama mogao bi da bude podvrgnut i Zoran Drobnjak, aktuelni direktor „Puteva Srbije”.

On bi mogao da bude ispitan zašto je potpisao saglasnost „Nubi” da postavi optičke kablove, iako je Darko Pešić, direktor Sektora za održavanje državnih puteva prvog i drugog reda u tom javnom preduzeću, samo 20 dana pre Drobnjakovog rešenja odbio da izda iste dozvole.

Dulić je tim povodom u izjavi za Politiku, izrazio čuđenje zašto se sada nalazi pod istragom u slučaju „Nuba investa”, kada je Republičko javno tužilaštvo (efikasno popunjeno DS kadrovima) već utvrdilo da “nije bilo kršenja Zakona o planiranju i izgradnji prilikom dodele tih dozvola”.

Dulić je medijima prosledio dokument tužilaštva koji je potpisala Zorica Stojšić, zamenica republičkog javnog tužioca, u kome se navodi da uvidom u dokumentaciju koja im je dostavljena proizlazi da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, u postupku izdavanja dozvola preduzeću „Nuba invest”, postupalo “u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji”.

“Kada je Savet za borbu protiv korupcije istraživao to, tražio sam od tužilaštva da se izjasni da li je sve urađeno po zakonu. Oni su utvrdili da je sve u redu. Ako je bilo nečeg nelegalnog u ovom poslu, onda bi trebalo da pitaju Puteve Srbije”, poručio je osumnjičeni bivši ministar.

 

U izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije detaljno je navedeno kako su izdate dozvole preduzeću „Nuba invest”.

 

Prema nalazima Saveta problem je bio pre svega u tome što je ta firma, zahvaljujući dozvolama Dulićevog ministarstva i JP „Putevi Srbije”, godinu dana bila jedino preduzeće koje je postavljalo cevi sa optičkim kablovima, uprkos činjenici da u Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije (RATEL) nije ni bila registrovana kao operater.

„Nuba invest” je gradila mrežu optičkih kablova prema Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, dok su aktuelni operateri u Srbiji, poput Telenora i SBB, do svojih prvih dozvola uspeli da dođu tek posle godinu dana.

U tom izveštaju koji sada policija proverava navodi se da je svoj prvi zahtev za taj posao „Nuba” podnela nadležnom ministarstvu samo par meseci nakon registracije preduzeća u Srbiji, u septembru 2009. Lokacijsku dozvolu od Dulićevog ministarstva „Nuba” je dobila već 16. oktobra iste godine.

Trinaest dana kasnije, Ministarstvo je u ime ove firme uputilo zahtev preduzeću „Putevi Srbije” radi izdavanja saglasnosti za izgradnju optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd. Zahtev je potpisao lično tadašnji ministar Oliver Dulić.

Usledio je negativan odgovor, koji je potpisao Darko Pešić, direktor Sektora za održavanje državnih puteva prvog i drugog reda u tom javnom preduzeću, pošto su stručne službe ustanovile da nisu ispunjeni prethodno izdati uslovi od strane Puteva Srbije, kao i da je priložena dokumentacija nepotpuna.

Međutim, samo 20 dana kasnije, 25. novembra 2009. godine, Putevi Srbije i pored nedostajućih dokumenata, izdali su Rešenje o davanju saglasnosti za postavljanje optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd.

Rešenje je ovoga puta potpisao direktor tog javnog preduzeća Zoran Drobnjak. Iz obrazloženja se vidi da je rešenje izdato po istom onom zahtevu koje je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, u ime „Nube”, već bilo dostavilo Putevima Srbije u oktobra 2009.

Iz popisa priložene dokumentacije jasno je da ministarstvo nije postupilo po nalogu iz prethodnog, negativnog odgovora Puteva Srbije, jer, između ostalog, nije dostavljena ni dozvola Agencije za telekomunikacije.

Uprkos tome, Putevi Srbije su izdali rešenje o saglasnosti i odmah istog tog dana potpisali ugovor sa firmom „Nuba invest” o regulisanju obaveza investitora, koje nastaju postavljanjem voda optičkog kabla na relaciji Batrovci–Beograd.

Savet za borbu protiv korupcije je u svom izveštaju konstatovao da je „iz Zakona o planiranju i izgradnji nedvosmisleno jasno da je javno nadmetanje bilo neophodan uslov za izdavanje dozvole za izgradnju optičkog kabla.

Da je ministarstvo postupilo onako kako je po zakonu bilo dužno da postupi, svi zainteresovani bili bi u mogućnosti da optičke kablove polažu pod istim uslovima, čime bi i država za sebe, od tog posla, obezbedila najveću moguću naknadu”.

 

Fantomska firma

 

Prema podacima Agencije za privredne registre, osnivač preduzeća „Nuba invest” d.o.o. Beograd je slovenačka firma „Nuba savetovanje i investiranje”.

Prema podacima iz slovenačkog registra, to preduzeće je, sa po 50 odsto akcija, u vlasništvu Rasta Tomažiča i Patrika Ceglara.

Njih dvojica su, po navodima slovenačkih i hrvatskih medija, vlasnici ili zastupnici još desetak firmi, a sa „Nubom” su bili umešani u veliku aferu oko kupovine i preprodaje građevinskog zemljišta u Kopru.

Podaci APR pokazuju da je slovenačka „Nuba” svoje preduzeće u Srbiji registrovala 10. aprila 2009. godine sa osnivačkim kapitalom od 3.000 evra i da ima samo jednog zaposlenog.

Reč je o preduzeću koje se do momenta ulaska u posao postavljanja optičkih kablova nije bavilo telekomunikacijama, niti je posedovalo bilo kakvu licencu za tu delatnost.

 

#Geto Srbija

Materijal:e-Novine

Creative Commons лиценца

JELKO KACIN: BEZOBRAZNA DRSKOST EVROPSKOG KLOVNA

 

Čini se da je bilo dovoljno vremena da se vidi kako će se nova srpska vlast ponašati u međunarodnim odnosima.

Naime, od kraja jula do danas, pokazalo se da u spoljnoj politici Srbije teško da će biti ikakvih ozbiljnijih promena, jer umesto vlade, Jelko Kacin vodi politiku Srbije.

 

Ustav

 

Srpski visoki zvaničnici više su puta ponovili da će dosledno poštovati sve ono što su bivši službenici srpske vlade potpisali u pregovorima sa šiptarskom stranom, a uz posredovanje, ili pre nametanje volje Brisela (posredno i Vašingtona).

Kosovo i Metohija, čini se, pušta se niz vodu. Rezoluciju 1244 niko među srpskim vodećim pozicionim političarima ne sme ni da pomene. S druge strane zagovara se podela te iskonske srpske zemlje; i to tako da Srbima pripadne ono što i danas suvereno drže u svojim rukama.

 

Jedan od primera krajnje snishodljivosti, na koji smo navikli u periodu autokratske vladavine Borisa Tadića, svakako je bezglasno trpljenje stalnih prekora i “packi” upućenih na račun Srbije; i to uz nepristojno šepurenje onih “Evropljana”, koji na Srbe otvoreno gledaju kao na nižu rasu.

Prosečan Srbin donekle bi bio u stanju da proguta poneko poniženje (ono “obrenovićevskog” tipa), ako bi iza takvog poniženja mogla da usledi bilo kakva korist, bilo kakvo opšte dobro.

Ne, u ovom slučaju poniženja se trpe za nekakva maglovita obećanja (biće kad bude, ako bude), iza kojih nema ničega opipljivog.

A takva obećanja za infantilne (pa i maloumne) u Srbiju donosi niko drugi do Jelko Kacin – Slovenac koji uživa u ulozi “bivšeg roba” i koji se danas, “s razlogom”, sveti svome “hegemonu”.

Nećemo se ovde previše osvrtati na sve “gafove” ovog bivšeg slovenačkog ministra informisanja i jednog od ključnih stratega slovenačke armade u desetodnevnom ratu protiv bivše JNA 1991.

Ipak, da pomenemo Kacinov provokativni pozdrav mirëdita (alb. ‘dobar dan’) u Skupštini Srbije  i izjave tipa, “Srbija će lakše u EU bez Kosova“, “Protiv sam rehabilitacije Mihailovića“, “Rusija nije više alternativa EU“, “Ako hoće pomoć EU Srbija se mora regionalizovati i decentralizovati“.

Iz navedenih primera vidimo da se Kacin trudi da vodi i spoljnu i unutrašnju politiku Srbije.

Za daljim nabrajanjem Kacinovih uvreda na račun srpske države nema nikakve potrebe, jer svakom iole normalnom građaninu potpuno je jasno da takav čovek ništa dobro ne želi Srbiji, niti iz njegovih usta može izaći bilo šta osim onoga što ide na štetu srpske države.

Poslednji u nizu Kacinovih “saveta” Srbiji prešao je “rubikon”. Čovek je usred Srbije, koristeći srpsko gostoprimstvo, u intervjuu novosadskom “Dnevniku” rekao:

Srbiji je potreban jedan moderan ustavni akt koji će omogućiti decentralizaciju, definisati Srbiju kao građansku zemlju i omogućiti lokalnim zajednicama da preuzmu odgovornost za brži razvoj“.

Svaka vlast, koja iole drže do časti svoje države, zabranila bi takvom “diplomati” ulazak u zemlju. Bez imalo dvoumljenja, taj čovek bi bio proglašen personom non grata.

Teško da bi takvog izaslanika EU otrpele i banana državice, ali, odnekud, srpske vlasti ne smeju da ga pogledaju u oči, a kamoli da mu nešto zamere u njegovom despotsko-razbojničkom šepurenju.

Kacin se ponaša kao da je Srbija maloletna, a on njen namesnik.

Taj EU gaulajter jednostavno nema nikakvog obzira, smatrajući da u Srbiji žive nepismeni urođenici, koje on mora da prosveti i pouči osnovnim manirima civilizovanog sveta.

 

Više puta Kacin je poručivao da se “Srbija mora decentralizovati i regionalizovati”.

 

Ako je to nešto što je korisno i dobro za državu, tada bi trebalo Kacina upitati, zašto ne insistira na decentralizaciji  svoje zemlje Slovenije, nego dolazi u Srbiju da građanima Srbije “soli pamet”.

U ustavu Slovenije, pod tačkom 4, jasno piše da je to “jedinstvena i nedeljiva država” (Slovenija je ozemeljsko enotna in nedeljiva država). Dakle, takav unitarizam u njegovoj “deželi” je dobrodošao i tamo nema nikakvog mesta cepanju na regione, pokrajine, oblasti i slično.

Srpski ustav za Jelka Kacina nije dovoljno savremen, jer, kobajagi, nije dovoljno građanski.

U srpskom Ustavu stoji da je Srbija “država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.”

Otuda, nije jasno, šta tu nije “moderno”? Možda pominjanje srpskog naroda? Ali, ako Nemačka može da bude država nemačkog naroda (što jasno piše u nemačkom ustavu), zašto to isto ne bi bilo dopušteno Srbiji?

Ili, uzmimo Kacinovu Sloveniju. Kako je sačinjen slovenački ustav? Zar se u ustavu njegove zemlje ne nalazi član koji glasi:

Slovenija je država vseh svojih državljank in državljanov, ki temelji na trajni in neodtujljivi pravici slovenskega naroda do samoodločbe.

To jeste, Slovenija je zemlja svih njenih građana, koja se zasniva na stalnom i neotuđivom pravu slovenačkog naroda (!) na samoopredeljenje. Čijeg naroda? Slovenačkog?

Eto i Slovenci mogu da imaju svoju državu, ali takvo pravo nikako se ne sme dopustiti Srbima.

Valjda, Srbi ne smeju da budu Srbi, ukoliko žele da ih “majčica” Evropa primi u svoje naručje. Da bi bili “moderni”, Srbi treba da se odreknu sebe, da zaborave svoje ime, da zaborave da su ikada u istoriji imali državu.

Kacin se čudi: Pa zar vam je teško to da uradite?

Zaista neshvatljivo. Ima li u srpskoj vlasti ikoga ko nije spreman da trpi ovakvo strašno ponižavanja. Ne postoji država na svetu u kojoj su prava manjina uređena na takav način kao u Srbiji.

Pokušajmo da zamislimo Turke koji pohađaju školu na turskom jeziku usred Nemačke! Naravno, nikom normalnom ne pada na pamet da je tako nešto moguće.

Zašto niko ne pita tog ratnog huškača iz devedesitih godina prošlog veka, zašto Srbi nisu priznati kao nacionalna manjina, iako ih ima između 40.000- 50.000, što čini blizu 2.5 posto slovenačkog stanovništva.

U stvari, Srba, Hrvata i muslimana u Sloveniji (kad se uzmu u obzir oni južni Sloveni koji se u etničkom smislu nisu izjasnili) ima gotovo 15 posto, ali ti ljudi nemaju nikakva posebna manjinska prava.

Da bi apsurd bio veći, takva prava imaju Italijani i Mađari, koji broje zajedno malo više od 10.000. Navodno, oni su tamo autohtoni. Član 5. slovenačkog ustava glasi:

Država (Slovenija) štiti ljudska prava i osnovne slobode; štiti i garantuje prava autohtonih nacionalnih zajednica Italijana i Mađara.”

 

O nekoj autohtonosti manjina, na balkanskim prostorima, besmisleno je govoriti. Na teritoriji severne Srbije, koja se danas u istorijskom smislu neopravdano naziva Vojvodina, na primer, najveći broj Mađara naselio se tokom 18 i 19. veka.

Tada su tu naseljavani i Slovaci, Rumuni, Rusini. Banat, Bačka i Srem bili su pretežno (ubedljiva većina) naseljeni Srbima. Austrougarska je želela da to stanje promeni, pa su zato, pored Mađara, Slovaka i Rumuna, na tom delu vekovne srpske zemlje naselili i veliki broj Nemaca.

Nažalost, o tome se u srpskoj istoriji veoma malo i površno uči.

 

I eto, Jelko Kacin ima hrabrosti i obraza da drži lekcije Srbiji, da zagovara njenu regionalizaciju, da traži da Srbija menja svoj ustav samo zato da bi Vojvodina dobila sve prerogative države.

Takvu osionost srpske vlasti tolerišu, brukajući svoju zemlju i ponižavajući svoje građane.

Da li će takvom vređanju države Srbije ikada doći kraj?

Za sada se ne vidi da je srpska zemlja spremna da očuva svoj ponos i dostojanstvo. A ako se tako nastavi, Srbije na kraju neće biti.

Po volji Kacina i sličnih EU “dušebrižnika”, ona će se tako regionalizovati i decentralizovati, da je tako usitnjenu niko neće moći pronaći na mapi Evrope.

 

Autor:Lazar Janićijević

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

PREMIJER, JE BRE, PREVARANT

 

Naš premijer je sitan politički prevarant. On je, kako bi se reklo, fotorobot iz one čuvene izreke da vlast kvari ljude, a mnogo vlasti neke ljude mnogo kvari.

 

Piše: Miša Brkić

 

Dacic

 

Od kad je postao predsednik Vlade, nikad s njim nismo načisto – da li peva ili nas vara. A ni jedno ni drugo mu baš ne ide od ruke. Guča, Vranje, Sarajevo, Brisel… sve su to mesta na kojima je pokušao da se isproba na estradno-kafanskoj sceni, to je uglavnom izazvalo podsmehe u stilu “ovaj ne bi mogao da zaradi ni za vodu”.

A “rad u interesu naroda”, kako naš premijer voli da govori o svom poslu u Vladi, sve više liči na one njegove kafanske tezge s mnogo prepevanih sevdalinki, Miloševićevskog podvriskivanja, demagoškog falšovanja i cicvarićevske improvizacije.

 

U želji da bude orginalan, duhovit, ciničan i dopadljiv širokim narodnim masama, naš premijer je pre neki dan osuo drvlje i kamenje po Fiskalnom savetu Srbije. Savet ga je “ujeo za srce” svojom ocenom rebalansa budžeta u kojoj se tvrdi da premijer i njegovi ministri ništa ne preduzimaju na spasavanju Srbije od bankrota, odnosno da sve što rade javne finansije vodi ka kolapsu.

U tom izveštaju premijer je apostrofiran kao osoba koja se, kao ministar unutrašnjih poslova, svesrdno trudi da pripomogne u tom naumu.

Sav kipteći od besa, on je samo je čekao priliku da se osveti Fiskalnom savetu. U prepoznatljivom stilu “ko je, bre” taj Fiskalni savet (prvo je tom uzrečicom ošinuo MMF, pa Zapad, pa EU) napao je tu nezavisnu instituciju i kao usput se zapitao “gde je Savet bio u prethodne četiri godine kada je Vlada Mirka Cvetkovića pravila taj deficit”.

I još je dodao: “ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu”.

Šta se krije iza ovako necivilizovanog političkog napada na Fiskalni savet?

Da li je naš premijer samo prosečan Srbin koji sporo pamti i brzo zaboravlja, pa ne može da se seti od kada Savet postoji, i šta je sve do sada sve učinio deleći savete i sugestije izvršnoj i zakonodavnoj vlasti?

Ne bi se moglo reći.

 

Dakle, Dačić zna da je Fiskalni savet izabran krajem marta 2011. godine i da je tada napravio svoj prvi izveštaj sa ocenom fiskalnih kretanja u prvom tromesečju.

U tom prvom izveštaju za vreme Vlade Mirka Cvetkovića, Fiskalni savet je zapisao: …”Prihodi budžeta nisu iznadprosečni i ta iluzija ne sme biti povod za dodatno trošenje, na primer za jednokratno ili trajno povećanje plata i penzija… U javnosti su sve prisutnija upozorenja o neodrživom rastu javnog duga, a Fiskalni savet ističe da taj dug iznosi 40 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) i da će se stabilizovati ispod dozvoljene granice od 45 odsto ukoliko se budu poštovala fiskalna pravila. U suprotnom moguća je kriza duga…“.

Samo da se podsetimo – kad je Fiskalni savet upozorio na moguću krizu duga, naš sadašnji premijer u to vreme bio je prvi potpredsednik Vlade Mirka Cvetkovića i ministar unutrašnih poslova

Savet se oglasio i 22.decembra Ocenom predloga Zakona o budžetu za 2012. u kojoj se kaže: …”Analiza ukazuje na moguće precenjivanje javnih prihoda u 2012. godini…”. 

U  to vreme prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova bio je – naš sadašnji premijer. I nije mogao a da ne pročita jedan deo Ocene Fiskalnog saveta koji se odnosio baš na njega, na ministra unutrašnjih poslova.

Ocena je glasila ovako: Usvajanje pojedinih Zakona, poput Izmena Zakona o policiji, može biti opasan presedan kojim se zaobilaze fiskalna pravila. Izmenama Zakona o policiji povećane su naknade za policijske službenike zbog čega će se za zarade u Ministarstvu unutrašnjih poslova u 2012. godini izdvajati dodatnih 3,6 milijardi dinara u odnosu na 2011. godinu. Zakonska indeksacija plata u javnom sektoru definisana je Zakonom o budžetskom sistemu i predstavlja (uz penzije) osnovno sidro kojim se obuzdava rast javnih rashoda. Usvajanje pojedinačnih zakona sličnih ovome zato može narušiti fundamente na kojima počiva politika javnih rashoda u Srbiji. Za povećanje zarada u javnom sektoru nema ekonomskog opravdanja, ne samo zbog visokog deficita i rizika s kojima se suočava fiskalna politika, već i zbog toga što relevantne studije (Svetska banka i druge) pokazuju da postoji višak zaposlenih u javnom sektoru, ali i da su visina plata i sigurnost posla veći u javnom nego u privatnom sektoru”.

Pre neki dan Fiskalni savet je izašao sa Ocenom rebalansa budžeta za 2012. godinu i ponovo ukazao na štetočinsko delovanje ministra unutrašnji poslova i (sada) našeg premijera: “U pojedinim ministarstvima predviđeno je povećanje rasta zarada mimo važeće zakonske indeksacije. Rebalansom budžeta je predviđeno ukupno povećanje izdvajanja za zarade u odnosu na prethodnu godinu za gotovo 15 odsto, što se nikako ne može objasniti zakonskom indeksacijom. Posmatrano detaljnije – po pojedinačnim ministarstvima – uočili smo povećanja rashoda za zaposlene koja urušavaju sva zakonska ograničenja u pogledu kretanja zarada u javnom sektoru (Ministarstvo unutrašnjih poslova). Ovakvom praksom relativizuje se značaj predloženog ograničenja rasta zarada”.

Fiskalni savet je jedna lepo vaspitana nezavisna institucija, pa neće direktno da kaže da je rebalans budžeta zapravo jedna velika podvala i da je na čelu tog udruženja lično premijer i ministar policije; on je prednjačio u kršenju zakona, tako što je rashode za zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova rebalansom budžeta povećao čak za 6,5 milijardi dinara (oko 60 miliona evra), a “knjižio” ih, da bi prikrio prevaru, kao – socijalnu pomoć.

Dakle, Fiskalni savet odavno ima na radaru ministra unutrašnjih poslova (koji je bio prvi potpredsednik Vlade a potom i premijer) i prati njegovo štetočinsko ponašanje i ozbiljno kršenje zakona.

To su teška zlodela protiv države Srbije; ugrožavanje finansijskog sistema zemlje, kršenje zakona, budžetska nedisciplina, namerno izazivanje bankrota države…

Ako sve to može da radi predsednik Vlade, šta onda ostaje običnim građanima i običnim preduzetnicima, da li premijer građanima šalje poruku da zakoni mogu nekažnjeno da se krše, da se zaobilaze propisi i da se narušava stabilnost javnih finansija…   

Dakle, nije da naš premijer ne zna “ko je, bre” taj Fiskalni savet i da se oglašavao u vreme Vlade Mirka Cvetkovića.

Itekako se, bre, oglašavao i javno upozoravao da je ministar unutrašnjih poslova i premijer opasan populista i “remetilački faktor” srpskih javnih finansija.

I da nama u Srbiji nije kriv “neoliberalni koncept”, kako hoće da prikaže naš premijer vičući “drž’te vuka”.

Krivac je, bre, baš ON – naš premijer i ministar naše policije.

 

#Geto Srbija

Izvor: Peščanik

Creative Commons лиценца

DRAGAN ĐILAS: MUTNI G(K)RADONAČELNIK

 

Dragan Đilas, još uvek aktuelni gradonačelnik Beograda i još uvek aktuelni zamenik predsednika Demokratske stranke, inicirao je izgradnju najskupljeg mosta preko Save u Beogradu.

 

 

Most na Adi, iako predstavlja moderno rešenje, još nije završen, a plaćen je više od 500 miliona evra sa pristupnim saobraćajnicama.

Dužina mosta je 929 metara, najduži raspon je 376 metara. Visina pilona je 200 metara, širina saobraćajnice 45 metara, sa šest traka za automobile, dva šinska koloseka i stazama za pešake i bicikliste. Most je konstruisan kao kontinuiran raspon sa jednim pilonom i sistemom asimetričnih kosih kablova, i pretenduje da postane novi simbol grada sa svojim impresivnim pilonom i dimenzijama.

 

Iako je predlog modela mosta kritikovao deo stručne javnosti kao skupo i nepraktično rešenje, ono je prihvaćeno 2008. godine.

Uz ocene koje su predstavili javnosti, ljudi iz DS govorili su da će taj most koštati 85 miliona evra, gde bi još 65 miliona evra bilo potrošeno na izgradnju prilaznica. Kada je trebalo potpisati ugovor, cena mosta je podignuta za još 120 miliona evra.

Tada se došlo do toga da vrednost celokupne izgradnje mosta treba da iznosi 270 miliona evra.

Cena je za nekoliko godina gotovo udvostručena, a gradonačelnik Đilas nije objasnio zbog čega se to dogodilo.

Da bi obilaznica oko Beograda bila kompletirana, procenjeno je da je potrebno oko 400 miliona evra. Stručna javnost je tu cenu izgradnje obilaznice uporedila sa cenom koju ima probijanje autoputa kroz Grdeličku i Sićevačku klisuru, kao i sa cenom izgradnje južnih delova Koridora 10.

 

 

 

Da je most nepraktičan govori i podatak da preko njega dnevno u proseku ne prođe ni 20.000 vozila, a poređenja radi, preko mosta Gazela, koji je samo nekoliko stotina metara udaljen od megalomanskog Mosta na Adi, prođe više od 160.000 vozila dnevno.

Preskupi most, prema oceni jednog dela stručne javnosti, neće moći da se veže za metro, već će preko njega moći da se  postavi samo tramvajska pruga, a Beograđani će morati ponovo novac da izdvajaju za most koji bi trebalo da se uveže sa budućim metroom, ako ga uopšte bude i bilo.

Đilas je odbacio sve optužbe stručne javnosti koja je imala drukčije mišljenje – da je most megalomanski projekat i da je za cenu ovog mosta bilo moguće izgraditi tri druga. On je rekao da se, kada je u pitanju cena, ne gleda samo dužina mosta, već se cena posmatra po kvadratu i naglašava da je cena ovog mosta oko 2.500 evra po kvadratu, prema čemu je taj most „među najjeftinijima u svetu“.

Akademik Nikola Hajdin, koji je imao odlučujuću reč u izgradnji ovog mosta, rekao je da je cena mosta ipak 3.000 evra po kvadratu.

Naravno, sada se nameće pitanje kolika je onda ukupna površina samog mosta sa pristupnim saobraćajnicama, pilonom i procentom svih učesnika u lancu uključenih u izgradnju najskupljeg mosta na svetu.

Prodajući priču Beograđanima o najlepšem mostu, još uvek aktuelni gradonačelnik izgradnju mosta je iskoristio za predizbornu kampanju u trci za gradonačelnika Beograda.


“Prava cena Mosta na Adi nije dostupna javnosti, a most nije smanjio gužve u Beogradu već je samo dodatno omalovažio Beograđane koji će kredite, koji su uzeti za izgradnju, morati da vraćaju iz svojih džepova”.

 

POREĐENJE:

 

Penobskot most
SAD, država Mejn

Most na reci Penobskot je izgrađen 2006. godine. Dužina mosta 646 metara, visina 136 metara, cena 65 milona evra.

Za jedan most preko Ade moglo je da se napravi šest ovakvih američkih mostova.

 

 

Zihoumen most - Kina

Most spaja dva ostrva u oblasti Žoušan, na istočnoj obali Kine. Otvoren je 2009. godine. Dužina mosta je 2.700 metara (najduži raspon 1650 m), visina 211 metara, cena 289 miliona evra.

Da je most preko Save koštao po metru dužine kao ovaj kineski, cena ne bi prešla 100 miliona evra.

 

  

Most „kamenorezac“ u Hongkongu - Kina

Otvoren krajem 2009. godine, povezuje dva ostrava. Dužina mosta 2.460 metara, visina 343 metra, cena 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je dva puta viši), može se zaključiti da bi se Sava premostila najmanje sedam puta za cenu Mosta preko Ade.

 

 

Most Mijo – Francuska 

Najviši drumski most na svetu, otvoren je 2004. godine, deo autoputa koji spaja Pariz i Barselonu. Čine ga sedam pilona.

Njegova dužina je 2.460 metara, a najduži raspon je 342 metra. Visina mu je 343 metra, a cena je bila 400 miliona evra.

S obzirom na to da ima sedam pilona, i najduži raspon sličan mostu na Adi (s tim što je skoro dva puta viši), možemo zaključiti da bi Francuzi premostili Savu najmanje sedam puta za iznos koji je plaćen za Most preko Ade.

 

#Geto Srbija

Materijal:Pravda

Creative Commons лиценца

Make a free website with emyspot.com - Report abuse