Da li živimo u demokratiji i šta je rešenje ako izbori to nisu?

Živimo u sistemu koji se naziva predstavnička demokratija. To znači da mi svake četiri godine biramo predstavnike koji odlučuju u naše ime. Teoretski, svako se može kandidovati za neku poziciju pod uslovom da ima novca za kampanju ili da u tu svrhu dobije sredstva od poslovne elite. Jednom izabran predstavnik, u načelu, naredne četiri godine može da radi sta god hoće, ne obazirući se na volju i interese naroda. Kad se uzmu u obzir ova dva faktora, to jest, da je izbor moguć samo uz pozamašna finansijska sredstva i da onoga ko je izabran birači više gotovo nikako ne mogu da kontrolišu, postaje jasno da predstavnička demokratija i nije demokratija u pravom smislu te reči, već samo njen privid.

Kako ovu situaciju rešiti? Kako doći do prave demokratije? Mi se često zanosimo idejom da treba naći stručne i poštene ljude. Nažalost, stručnost ne znači da će stručna osoba raditi u opštenarodnom interesu. To što je neko vrhunski ekonomista ne znači da će raditi u opštenarodnom interesu. To što je vrhunski ekonomista ne znači da će rediti u interesu čitavog društva. Traganje za poštenom vlašću je uzaludno, jer moć kvari ljude, a osim toga, valja uzeti u obzir i realne okolnosti kao što su pritisci iz inostranstva ( EU, MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, NATO etc.).

Kao što smo već uvideli, poštena vlast ne postoji jer prilika pravi lopova, a moć opija. Rešenje nije u čekanju poštenih  političara, nego u tome da se uklone pretpostavke koje dovode do toga da neko na vlasti ne radi u opštem inetresu.

Kako to postići? Tako da se vlast ne prepušta predstavnicima (političarima), izabranim zato što su imali dovoljno novčanih sredstava za to,nego da ljudi odlučuju sami.

Stefan Hessel

NEMA POTREBE ZA LIDERIMA I VOĐAMA.

 

Kako bi to u praksi izgledalo? Na lokalnom nivou, u selima, mesnim zajednicama, gradskim četvrtima i slično, funkcionisanje direktne (neposredne) demokratije je jednostavno. Svi članovi odredjene zajednice se nađu na jednom mestu (plenumu ili narodnoj skupštini) i zajednički, glasanjem nakon diskutovanja, odluče sta im je potrebno činiti. U slučaju države to nije moguće, ali se zato bitne odluke mogu donositi na referendumu putem interneta. Odlučivanju bi obavezno predhodile javne diskusije/rasprave uživo, putem medija ili na internetu.

Danas je tehnologija dovoljno razvijena da se glasanje putem interneta može besprekorno organizovati ( u 2011.god. je 2 miliona ljudi u Estoniji glasalo na izborima putem interneta), a takvih primera elektronskog glasanja ima širom sveta. Osim toga, ako mozemo putem interneta bezbedno prebacivati novac sa jednog na drugi račun, nema razloga zašto se ne bi moglo preko interneta i glasati. Tako bi se trošak stalnih referenduma sveo na minimum, praktično na nulu. Na stalnim referendumima bi se, nakon otvorene i transparentne javne rasprave, moralo glasati o najvažnijim pitanjima ( izmene zakona, ulasku u EU, NATO, velikim investicijama i sl.) Takodje, na inicijativu glasača (i putem internet peticije.)

Svako pitanje koje ljudi smatraju bitnim takodje bi se moglo staviti na glasanje. Na taj način bi svi ljudi u svakom trenutku mogli sami odlučivati o svim važnim pitanjima iako nije nužno da svi učestvuju u donošenju svih odluka - poenta je da se omoguci neposredno učesće. Ako bi doneli pogrešnu odluku, ta bi se odluka mogla naknadno promeniti. POLITIČARI U DANAŠNJEM SMISLU TE REČI BI NESTALI, postojali bi samo javni službenici, birokrate, smenjivi u svakom trenutku ako ljudi procene da je to potrebno, koji bi obavljali formali deo posla, isto kao što bi stručnjaci različitih profesija ( ekonomisti, inžinjeri, agronomi...) bili zaduženi za stručno sprovodjenje opštih ciljeva i odluka o kojima bi svi odlučivali u javnim raspravama i glasanjem.

Direktna demokratija već postoji u ograničenom obliku u nekim zemljama. U Švajcarskoj se 3 do 4 puta godišnje organizuju referendumi sa po desetak pitanja, u brazilskom gradu Porto Alegre gde gradjani sami odlučuju kako će se preraspodeliti sredstva iz gradskog budzeta (za bolnice, skole, parkove i sl). Ovo su neki od primera začetaka direktne demokratije koje tek treba sistematski razraditi i pripremiti u čitavom društvu na korist svih članova tog društva.

Direktna demokratija je metod organizovanja i cilj velikih globalnih gradjanskih protesta tokom ove 2011. godine. Direktno-demokratski su organizovani masovni protesti gradjana u Španiji, Portugalu, Izraelu, Engleskoj, SAD--u. Na ovim protestima se odluke donose na plenumima/skupštinama, a kroz otvorene radne grupe omogućava se rad plenuma/skupština, pruža tehnička podrška i rešavaju tehnička pitanja.

Afirmacija direktne demokratije, odnosno mogućnosti da svi ljudi uzmu učešće u donošenju odluka umesto da se pasivno prepuštaju samovolji izabranih političara pod uticajem kapitala, je jedan od glavnih ciljeva globalnih gradjanskih pokreta 2011.godine.

Direktna demokratija je, kako u politici tako i u ekonomiji, pravo rešenje za postkapitalističko pravednije i humanije uredjenje koji zahtevaju ljudi širom sveta suočeni sa namerno prouzrokovanom ekonomskom krizom čiji je cilj privatizacija svih strateski važnih industrija i prirodnih resursa.

Donošenje važnih odluka i zaštita opšteg dobra od pojedinačnih interesa treba da bude u rukama celog društva, a ne malobrojne političko-ekonomske oligarhije koja opštim dobrom upravlja isključivo u cilju sticanja lične koristi, to jest, profita.

No ratings yet - be the first to rate this.

Comments (1)

1. Cialis deutschland (link) 26/01/2012

Very useful reading. Very helpful, I look forward to reading more of your posts.

Add a comment

You're using an AdBlock like software. Disable it to allow submit.

Make a free website with emyspot.com - Report abuse