Regionalno ustrojstvo

Šta se krije iza najave predsednika Srbije Borisa Tadića da bi trebalo menjati Ustav Srbije u delu koji se tiče njenog regionalnog ustrojstva

 

Hrvatska radi, Beograd se gradi - ovaj uzvik nezadovoljstva, koji je najpre tiho, a onda sve glasnije počeo da se promalja u poslednjim godinama počivše SFRJ, kao da je ponovo postao aktuelan, ali ovog puta unutar same Srbije. Naime, sve češće mogu da se čuju slični antibeogradski glasovi na jugu Srbije, ali i u srcu Šumadije. O Vojvodini da i ne govorimo. Da li zbog toga, tek, u poslednjih nekoliko nedelja iznova je aktivirana priča o regionalizaciji Srbije, kao mogućem načinu da se uspostavi kakva-takva ravnoteža u evidentnoj nesrazmeri u stepenu razvoja severa i juga, Beograda i provincija.
Dosad najglasniju notu u toj priči o potrebi regionalizacije Srbije dao je, a ko bi drugi, predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u tom smislu najavio čak i ustavne promene. Odmah su usledile i reakcije i podeljena mišljenja oko toga da li se i po postojećem, novom Ustavu Srbije može ući u regionalizaciju. Dok iz DSS poručuju da dva člana Ustava to omogućuju, čini se da je umesnije ono tumačenje po kojem će ipak morati da se uđe u ustavne promene.
SEDAM REGIONA

Kako sada stvari stoje, Srbija bi trebalo da dobije sedam regiona: vojvođanski, kosovski, beogradski, centralni, istočni, zapadni i južni. Tako bar stoji u nacrtu Zakona o regionalnom razvoju koji je uradilo Dinkićevo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Upravo je lider G17 plus jedan od najglasnijih zagovornika ideje o regionalizaciji Srbije, što se delom poklapa i sa aktivnostima njegove stranke koja perspektivu vidi u tešnjem povezivanju sa regionalnim partijama i liderima poput Veroljuba Stevanovića, ali i Dragana Markovića Palme.
U osnovi ideje o regionalizaciji Srbije, osim snažnog ekonomskog akcenta, promalja se i potreba da se na taj način eliminiše opasnost od daljeg cepkanja Srbije, odnosno predupređivanje mogućih separatističkih tendencija. Naime, sem postojećih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije, koje su viđene kao dva celovita regiona, preostalih pet regiona apsolutno isključuju bilo kakav nacionalno-manjinski predznak. Doduše, predviđeno je da unutar regiona budu osnivane i oblasti, što bi u nekim slučajevima delimično moglo da se poklopi sa teritorijama na kojima pojedine nacionalne manjine (Albanci, Bošnjaci) imaju nešto veću zastupljenost.
Priča o sedam regiona, međutim, za sada je i dalje na dugom štapu. Predlog zakona o regionalnom razvoju u najboljem slučaju će se naći ovog leta u parlamentu, ali po njemu ne može da se iskroji nova mapa Srbije. Štaviše, upravo u definiciji pojma regiona (u članu 5 pomenutog Nacrta zakona) stoji da on nije administrativna teritorijalna jedinica i nema pravni subjektivitet, već je reč o funkcionalnoj teritorijalnoj celini, koja se sastoji od jedne ili više oblasti, uspostavljene za potrebe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja.
USTAV

Dakle, za nešto ozbiljniji zahvat, koji bi Srbiju trebalo da uključi u evropsku priču o regionalizaciji države, biće neophodne ustavne promene, koje uključuju i izjašnjavanje građana na referendumu. A tu stvari stoje prilično neizvesno, pošto će za takvu intervenciju biti neophodna dvotrećinska većina glasova u parlamentu i natpolovična volja građana na referendumu. Naime, sem G17 plus i DS, kao najglasnijih zagovornika promene Ustava u delu koji se tiče regionalizacije, i nekoliko manjih koalicionih partnera na strani opozicije, za sada niko ne iskazuje volju da podrži Tadićevu inicijativu. Protivnici promene Ustava zarad regionalizacije su čak i u DSS koji su se prethodnih godina upravo legitimisali kao neki od najsnažnijih zagovornika ovakvog uređenja Srbije.
Naime, u DSS se danas pozivaju na dva člana Ustava (94 i 182), koji, po njihovom mišljenju, daju pravni osnov za osnivanje novih pokrajina. Međutim, i tu se sasvim jasno vidi da je za bilo kakvo novo crtanje granica, pa makar i regionalnih, neophodno da se menja Ustav. Iz člana 94, (koji je kratak i glasi: Republika Srbija se stara o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, u skladu sa zakonom) se to, doduše, ne vidi najjasnije, ali već u članu 182 jasno piše da se nove autonomne pokrajine mogu osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Uz to, dodaje se i da predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom. Pri svemu tome, postavlja se i pitanje da li region može da se podvede pod pojam autonomne pokrajine.
Pored DSS i u Savezu vojvođanskih Mađara smatraju da nisu potrebne ustavne promene zbog najavljene regionalizacije Srbije. Ištvan Pastor, doduše, priznaje da ne zna kakva je ambicija predsednika Tadića, odnosno kakva bi bila pozicija tih budućih regiona, ali u svemu ne vidi bilo kakvu opasnost za postojeću autonomiju Vojvodine.
CENTRI

Drugi problem, koji se pojavljuje u priči o regionalizaciji Srbije jeste gde će biti regionalni centri. I dok je nesporno da su to Novi Sad, Priština, Beograd, Kragujevac i Niš, postavlja se pitanje gde bi bila preostala dva centra regiona. Posebno je to komplikovano u slučaju zapadnog regiona, koji bi obuhvatao područje od Mačve pa sve do Raške oblasti. Za sada se lome koplja oko dominacije Užica ili Šapca, pri čemu se ističe fizička limitiranost Užica (grad smešten u kotlini, nema prostora za širenje), ali i znatno manji broj stanovnika.
Ono što je nesumnjivo, jeste da bi dobijanjem predznaka regionalne prestonice jedan od ova dva grada sasvim sigurno mogao da računa na znatno bolji tretman od onog koji uživa danas. Osim viška novca koji bi se slio u regionalnu kasu, novih radnih mesta u regionalnoj administraciji, kao jedna od važnijih stavki vidi se i razvoj regionalnog centra kao univerzitetskog stuba regiona. S tim u vezi, računa se da bi bio zaustavljen trend odliva mozgova u Beograd, odnosno da bi kadar formiran u regionalnim univerzitetskim centrima bio jedan od garanta budućeg razvoja regiona.
U celoj ovoj, za sada prilično maglovitoj priči o regionalizaciji Srbije, osim dobrih namera izbalansiranijeg razvoja Srbije, upadljivo izostaje ozbiljnija javna debata. To je i inače sudbina i nekih ranijih pokušaja da se ova tema kandiduje na listu srpskih prioriteta za budućnost. Zbog toga se i sada sa dosta skepse gleda na ovo novo otvaranje regionalizacije Srbije za kojim je posegao predsednik Tadić. Na njemu je da u narednih mesec-dva dokaže da sve nije bilo ono za šta ga najčešće optužuju - čist politički marketing.

 

Živković: Ispod Beograda građani drugog reda

Predsednik Centra za regionalnu politiku prof. dr Jovan Živković u izjavi za Standard kaže da je dobro što se regionalizacija konačno ispostavila kao važna tema kod nas, uz opasku da i dalje ima onih koji teže decentralizaciji kroz veća ovlašćenja opština, a ne kroz stvaranje regiona.
- Dok su druge države već ranije izvršile regionalizaciju, mi smo zadržali sistem koji postoji još od vremena Broza. Dakle, regionalizacija je potrebna, samo je pitanje koji model primeniti - navodi naš sagovornik.
Prema njegovom mišljenju, građani Srbije ispod Beograda su građani drugog reda.
- Dok građani Vojvodine imaju subvencije za penzionere, porodilje i druge grupe, na jugu Srbije toga nema. Regionalizacijom bi se postigla jednakost i ravnopravnost građana - uveren je Živković.

 

Bogati fondovi EU kao mamac

Boško Mijatović, jedan od autora studije o regionalizaciji Srbije Centra za liberalno-demokratske studije, kaže za Standard da sistem koji sada imamo, sa dva nivoa (državni i opštinski), zadovoljava potrebe i u najvećem delu Srbije nema potrebe za regionima.
- Međutim, na nivou EU postoje bogati fondovi za regionalni razvoj i mnogi političari upravo njih imaju na umu, mada to ne pominju. To su zaista veoma bogati fondovi, ali mogu da ih koriste samo formalno postojeći regioni - navodi Mijatović.
On dodaje da se kao jedan od važnih razloga za regionalizaciju smatra i približavanje vlasti narodu, odnosno prenos nekih republičkih organa na regione. - Prisutan je i nacionalni momenat jer bi regioni ublažili separatizam, mada to istovremeno može da podstakne jačanje kohezije nacionalnih manjina. To, ipak, zavisi od podele regiona i nadležnosti koju bi oni dobili - konstatuje on.
Međutim, među manama regionalizacije, Mijatović ističe povećan rizik od korupcije i nepotizma, pošto je, kako kaže, mogućnost da se nešto smuva za sebe i svoje rođake na regionalnom nivou dosta velika. Osim toga, dodaje on, regioni bi doneli i povećanje administrativnih troškova jer podrazumevaju nove službe, budžete, zaposlene.
- Takođe, iskustva drugih zemalja pokazuju da su siromašni regioni odbojniji prema ideji regionalizacije jer žele da i dalje budu čvršće vezani za državu, nego prepušteni sami sebi. Sa druge strane, bogatiji krajevi misle da će kao region manje davati državi i da će više ostajati njima - konstatuje Mijatović.

 

ZA

  • smanjuje se jaz između severa i juga

  • ravnopravnost i jednakost prava

  • omogućava korišćenje fondova EU

  • približavanje vlasti narodu

  • onemogućava separatizam

PROTIV

  • otvara mogućnosti za korupciju i nepotizam

  • povećava administraciju i troškove

  • jača koheziju nacionalnih manjina

 

No ratings yet - be the first to rate this.

Add a comment

You're using an AdBlock like software. Disable it to allow submit.

Make a free website with emyspot.com - Report abuse